„Ženooooo!!!!
Aloooo!!! Đe su mi gaće, sad će gosti još malo?“
„Joj crk’o dabogda,
kad moram da psujem na slavu. Eno ti gaće na štriku!“
„Dobro je bre, nemoj mi se dereš, čuće nas ovi pogani susedi, kao da ne znaš
šta misle o nama.“
„Ma fućka mi se za susede, jel znaš…“
Rrrrrrrrriiing
„Uh
evo ga neko. Ček da provirim. Uh pop. Pali sveću, sad ću ja da otvorim.“
„Evo evo“
„Pomaže
Bog oče.“
„Nisam ti ja otac, Bog ti pomog’o. Ja sam pop. Svjati mučenici iže
stradalščie… ♪♪♪♪♪”
Riiiiiiinnnnnnng
Đe kafa, đe rakija. Daj farmu. Zatvaraj prozor, ubi promaja!
I tako. „Prokuv’o“ je hardcore Slava simulator od Nothkea. U pitanju su domaći drugari, pa su svakako do koske upoznati sa tematikom. Inspirisana Overcooked naslovom, ovo čudo vas smešta u domaćinsku kuću koja slavi slavu i mora da ugosti sve koji dođu i učini da se osećaju udobno. Kako je reč o slavi, pogađate da ništa nije jednostavno. Što više gostiju, to veća potražnja i teže je ispuniti sve prohteve. Treba skuvati kafu, poslužiti žestinu, očistiti ako neko napravi nered, ugasiti ili upaliti TV, održavati vatru i masu drugih stvari. Svaki od gostiju ima skalu ispunjenja ili neispunjenja prohteva. Ako se skala prepuni, gost je nezadovoljan i na odlasku će vam jasno to staviti do znanja.
Igra
je u osnovi prosta. Imate pogled na gajbu iz izometrijske perspektive i u kući
su vam muž i žena. Možete igrati u lokalu i tada je mnogo lakše, jer ste oboje
na služenju. Ludilo startuje paljenjem sveće. I tada kreće haos. Zvono na
vratima zvoni non-stop. Gosti samo pristižu, a ako ostavite otvorena vrata ulaziće
u talasima. Naravno, morate prvo da ih poslužite žitom da bi se smestili u kući
oko stola. Kada ste to učinili, kreću zahtevi tipa „daj kafe, daj rakiju, daj
farmu (WTF zaista)“. I tako, dok vi trčkarate od kuhinje do gostiju, neizbežno
će neko ostati bez posluženja na vreme. I tada će dići sidro i krenuti prema
vratima gunđajući usput. Ako su vam vrata zatvorena, prekidate dotok gostiju, ali
onda kada ih otvorite, suočićete se sa talasom novih.
“Upali sveću i pokreni zabavu”
Imajući
to u vidu, moraćete da balansirate između otvorenih i zatvorenih vrata, što dodaje
još jednu dimenziju na ceo gameplay. Inače, samo vaša upornost odlučuje dokle
ćete igrati ovo čudo. Možda će vam dosaditi posle 5 minuta, a možda će vas
izazov vezati pa ćete ostati prikovani za ekran satima.
Boje
su onako, nema ih baš previše, ali u grafici koja je prilično minimalistička,
veća paleta boja i nema neke logike. Muzička podloga je super i uklapa se u
atmosferu. Kada upalite televizor, u zavisnosti od odabranog programa, imate
autentičan sadržaj sa srpskih televizija. Imate čak i promaju kao faktor
gameplaya. Alo promaja!!!! Svaka čast devovima za ovo.
Zaista, ako želite da iskusite haos u slavskim danima, bez da zovete goste, probajte ovo čudo. Svi bitni elementi slave su tu, sve je gotovo do perfekcije preneto i prikazano. Vaše je samo da uskočite i igrate. Igra je u osnovi besplatna, ali svakako možete da donirate koji dinar. Link za download se nalazi ovde, a tu možete da vidite i druge igre ovih kreativnih ljudi. Uživajte!
Ajde da se ne lažemo, sigruno ste i vi jednom lupili svoj računar. Da vidimo ruke. A vi što niste? Dobro, onda ste bar jednom opalili po tastaturi. Aha, sužavamo krug. Ovi ostali, ako ništa, onda se bar odalamili štampač, pogotovo ranijih godina. Sve, sve, ali vlasniku štampača koji ga bar jednom nije zavalio, ne verujem. Pa ta čudovišta te neće da reaguju, te nema mastila, pa sad sam sip’o čoveče, pa ne treba mi u boji, ma dobro nemoj sad 16 kopija! Alo stani! Čekaj…
E sad se postavlja pitanje pa dobro ljudi, jel’ u redu da ih udarate? Pa samo zato što je mašina, jel’ je treba gurati i šutirati. Ako je po klipovima Boston Dynamicsa na youtubeu, oni se kompjutera još ne boje, ali pogledajte malo više dokle su stigli sa pravljenjem veštačke inteligencije, pa vam neće biti svejedno (ozbiljno bacite pogled, baš je zanimljivo). Malo po malo, pa non-stop neke teme oko razvijanja AI-a i dokle će to da ide, pa sve više igara koje se bave tom tematikom, pa zar nije dovoljna bila Sara Konor da prođe kroz sve ono još osamdesetih godina prošlog veka, pa je juri Terminator, pa evo 2019, pa je i dalje juri Terminator. Dobro, dobro, malo se šalimo, ali znate kako kažu: „u svakoj šali ima malo šale“.
prilično jasna poruka
Ova igra se bavi sličnim pitanjima, doduše kroz jedan suptilniji način, i daje nam uvid u to, kako sve jednog dana može i da se desi.Detroit Become Human je radio Quantum Dream, poznat po story avanturama, od kojih ste možda igrali Fahrenheit, Heavy Rain ili Beyond Two Souls. Ako jeste, onda znate šta možete da očekujete i ovde, i šta nam je David Cage, tvorac ovih naslova spremio za ovaj put. Pogodili ste, u pitanju je miks istraživanja, QTE akcionih sekvenci i priče koja će se granati na stvarno puno mesta.
Pre nego što zaboravim, naš kolega Milan Živković je već pisao o ovoj igri prošle godine, tako da kliknite i bacite pogled i na njegove utiske. Pa što opet pišemo o igri? Eee, pa izašla je sada i za glorious PC master rasu, toliko glorious da redovno dobijamo igre sa godinu ili par godina kašnjenja. I to nije sve, ovaj naslov je na tako otvorenoj platformi kao što je PC, dostupan samo za korisnike Epic Storea, a ostali imaju još godinu dana da čekaju. Ali ‘ajde da ne uplićemo politiku u celu priču sada, dovoljno je to što sam se zapitao, kad sam video novi most u Detroitu 2039. godine, ko je ovde uz’o pare u svoj džep. Aman!
kupite svog danas
Dakle, Detroit Become Human vas stavlja u cipele ni manje ni više nego troje protagnoista. Svo troje pripadaju androidima i celo ovo putešestvije ćete ispratiti iz njihove perspektive. Oni imaju svoje neke zacrtane puteve kojima će se kretati, ali ćete im vi pomagati da donose one najteže odluke i posebno dati na značaju da li će razmišljati logički kao i svaki drugi računar ili ćete dozvoliti da se nekom od njih, ili svima, emocije upletu u kola.
Svet koji je predstavljen i kako su ga videli tvorci ovog naslova je moderan i polako postaje budućnost kakvom je zamišljamo (doduše bez letećih kola i dalje). Dvadeset godina od današnjeg dana sve je podređeno tehnologiji, pa samim tim je ljudski život postao sa jedne strane lakši jer bogatuni ne moraju puno da rade i da se bave sitnicama, a sa druge strane teži, jer su stigli androidi i preuzeli poslove od niže klase. Polaritet se oseća u vazduhu od samog starta i još ako malo oslušnete vesti u igri, shvatićete da je čak i sama Zemlja na rubu trećeg svetskog rata između Amerike i Rusije. Da stvar bude lepša, prošli „point of no return“ što se tiče ozonskog omotača. Opšti haos.
android pregovara sa androidom
Ali čekajte, to nije sve! Ako naručite u sledećih pola sata… Malo sam se zaneo, oprostite… Na sve to, malo po malo, androidi, naše verne sluge, polako postaju samosvesni toga ko su i šta su i isto tako malo po malo to počinje da ih nervira. Po gradu počinju da se dešavaju izolovani incidenti, a upravo će jedan od najmodernijh androida biti zadužen za istragu tih slučajeva. Dakle, android detektiv ste vi. Druga dva androida čije ćete priče pratiti su iz one druge grupe, grupe odmetnika, koji su iz jednog ili drugog razloga rešili da se otrgnu od svojih gazdi i počeli da razvijaju slobodnu volju.
E sad, ako ovaj review ima malo nekog ciničnog podkonteksta, to je pod 1, istina, a pod 2, postoji razlog za to. Razlog za to je da je objašnjenje kako oni razvijaju emocije i odluke (u koje neću dublje da zalazim zarad spoilera) urađeno prilično naivno, čak i za mene, laika u celoj toj priči. Ali ipak, to svakako ne kvari toliko celokupni utisak u nekoj velikoj meri i igra stvarno diže svoj kvalitet, pogotovo kada je narativ u pitanju, kako vreme odmiče. Svakako se može desiti da je odigrate u par sedenja, baš zato što ume da vas kupi dešavanjima i prosto će vas vući da vidite šta će biti dalje. To je svakako plus za skoro svaku Cage-ovu igru i tome je ostao veran i ovde.
domaćica kuće
Vizuleno izgleda prelepo, pogotovo sada kada je dorađena za PC, sa mnogim bonusima koji se nude na polju sitnih grafičkih podešavanja. Još kad sve to ide u 60 frejmova ovo izgleda kao jedna od najlepših igara ikada napravljenih. Sa druge strane, nije da nema problema sa optimizacijom, jer na konfiuguraciji čak i iznad preporučene, i dalje se oseća štucanje ili iznenadni pad frameratea, koji se dešava i na nekim nižim grafičkim podešavanjima, pa igra odaje utisak blage neispoliranosti s vremena na vreme.
Muzika odlično prati dešavanja na ekranu, glasovna gluma takođe, a ništa manje nismo ni očekivali. Zajedno uz grafički prikaz odaju pravu atmosferu grada koji je na ivici pucanja. Tako da za taj deo, stvarno sve pohvale. Gameplay je taj koji ume da malo zamori, pogotovo kod akcionih sekvenci gde QTE akcije preuzimaju dominaciju nad svim ostalim i onda samo gledate koje dugme će sledeće da iskoči na ekranu. Ako bih nešto predložio gospodinu Kejdžu je da za svoju sledeću igru zadrži i istraživanje i grananja i odlične opcije u dijalozima, ali da promeni način izvršavanja akcionih sekvenci.
ko kaže da su androidi loša stvar
Ali sve u svemu, Become Human je za mene bio pozitivno i zanimljivo iskustvo. Ja volim igre Quantum Dreama, (pogotovo Fahrenheit i Heavy Rain) pa sam rado prihvatio da vidim kakav je Detroit u ovo doba godine. Ali sa druge strane, vodite računa, ako ste više akciono orijentisani gejmer može se vrlo lako desiti da vam igra ne legne uopšte.
Za kraj, da se nadovežem na ovaj poslednji pasus, igra ima i story mode, pa ako niste raspoloženi da reagujete super brzo, ili ako želite da pokažete igru nekom ko ne zna baš gde je X a gde je O bez gledanja na gamepad, onda ni to nije loša ideja. Igra ima dobar ritam i možete je praktično i odgledati kao neku mini seriju u kojoj ćete vi donositi odluke. Eto prilike da uvedete babu, devojku ili neku baba devojku (a dedu? prim. urednika) u gaming. Dobar je Detroit. Ozbiljno.
AUTOR: Vladimir Pantelić Igru za potrebe opisa ustupio: Quantic Dream
Frog Detective 2: The Case of the Invisible Wizard je drugi naslov serijala Frog Detective, kratkih ali slatkih point and click avanturica u kojima igrač pomaže Detektivu Žabcu u borbi protiv zla i kršenja javnog reda.
Detektiv Žabac je drugi najpoznatiji detektiv (prvi je, naravno, Policajac Jastog) koji, naoružan lupom, rešava svakojake slučajeve bez pô muke. Dobro, s malo muke. Ni ovaj slučaj nije izuzetak. Stanovnici malog gradića Varlok Vuds su hteli da u čast useljavanja Nevidljivog Čarobnjaka održe paradu. Avaj! Kuku i lele, ode mast u propast – parada je preko noći uništena! Žrtve su nekoliko pitica i kesa čipsa, kao i par postera.
O Suzana, osumnjičena si ti….
Za razliku od prve igre, u ovom delu dobijate i svesku u kojoj će Žabac pisati o osumnjičenima i koju možete ukrasiti nalepnicama po svojoj želji (igra godine, 10/10). Nažalost, sveska nema neku veliku ulogu što se samog gejmpleja tiče, ali će biti puna komentara, fora i fazona.
Isto tako, lupa nema nekog značaja sem da vam pomogne da vidite forice koje je razvojni tim raštrkao unaokolo.
Gejmplej je jednostavan da jednostavniji ne može biti – WASD pokreće Žapca, desni klik je za lupu, a levi za interakciju, TAB otvara svesku koju možete listati sa A/D. Vaš glavni zadatak će biti da svakom liku postavite dva-tri pitanja i da pronađete džidžabidže koje im fale. Pomenute džidžabidže ćete menjati za još džidžabidža (ova reč izgleda sve čudnije i čudnije) kao i za informacije koje će vas dovesti do glavnog krivca.
Ispitivanje nosoroga u roze kompletiću… Dobra ideja
Igra ima par skrivenih achievmenta i čak dva različita završetka (koji se razlikuju samo u dijalogu), a kako igra nije duga (traje malo više od sat vremena ukoliko čitate sve dijaloge i beleške, a nekih 20-ak ako spamujete space k’o manijak) možete ih sve sakupiti očas posla.
Grafika je minimalistička ali šarmanta i odgovara svetu i tonu priče sa jednostavno obojenim, 3D likovima i okruženjem koji su možda oskudni ali veoma specifični i unikatni. Ceo “svet” se sastoji od Žapčeve kancelarije (koju napuštate u roku od minuta) i par kućica u koje možete gvirnuti kroz prozor (u dve čak možete i da uđete). Mada, za ovako kratku igru, to je sasvim dovoljno.
Glasovne glume nema, što se i dalo očekivati, ali muzika odlično prati “vajb” igre. Prijatna je za uho, te nećete morati da upalite ništa da bruji u pozadini dok igrate.
Dijalozi i forice su glavni adut igre. Humor je jednostavan i šašav i nateraće vas da par puta glasno dunete vazduh kroz nos (a ako niste mrtvi iznutra kao ja, možda se čak i nasmejete). Igra će se takođe besramno hvaliti i šaliti na račun prethodne igre.Sve u svemu, Frog Detective 2 je preslatka i šarmanta kratka avantura pogodna za ubijanje sat i kusur vremena koja će vas zabaviti i razvedriti dan u ovim tmurnim zimskim mesecima.
AUTOR: Sanja Gajin Igru za potrebe opisa ustupio Evolve.
XCOM 2 je jedna od najvoljenijih turn-based franšiza u gejmingu, pa možete misliti koliki je hajp fanova bio kada je Snapshot Games sa originalnim kreatorom serijala na čelu najavio Phoenix Point. Kao što to obično i biva, često takvi slučajevi ne prođu najslavnije, a Phoenix Point nije izuzetak tog šablona nikako. Sa druge strane, to nipošto ne znači da je u pitanju loša igra, pogotovu ako ste fan franšize, pa se i dalje preporučuje da nastavite da čitate tekst.
Hajd’ da počnemo od priče – ukratko, zaplet sa mutiranim morskim životinjama ima smisla, pogotovu ljudima na koje utiče virus koji je sve započeo pa i sami postaju deo horde mutanata. Jedan ne toliko originalan, ali funkcionalan narativ koji će vam pružiti dovoljan povod da pređete nimalo kratku kampanju dugu 50tak sati. U igri postoje tri različite frakcije, pored vaše baze Phoenix Point, koje imaju snažan uticaj na to kako ćete razvijati svoj tim i okruženje, što se direktno ogleda u diplomatskim aspektima koje ćete imati sa pomenutim frakcijama. Svaka od ovih frakcija će vam donositi različite bonuse, oružja, istraživalačke pravce i slično. Videćete da ih je vrlo teško zadovoljiti sve, pa će rat između neke od njih i ostalih frakcija, uključujući i vas, neminovno izbiti.
Pored priče koja nije apsolutno nebitna i ima neku suštinu, čak i prilično zadovoljavajuću konkluziju, ono što je srž ove igre jeste gejmplej. Ako ste ikad igrali neki XCOM, u velikoj meri ćete biti spremni na ono što vas čeka, ali sa nekoliko veoma svežih i dobrodošlih prinova i promena. Igra se sastoji iz dva segmenta – mape koja obuhvata celokupni svet po kojem ćete se kretati, slati vaše timove na tačke interesovanja, misije, napade na druge baze i slično, i poteznog borbenog sistema. Van borbe, pored već pomenutih akcija, imaćete i nekoliko drugih obaveza o kojima ćete morati da vodite računa. Primarno – istraživanje novih oružja i unapređenja za vaše jedinice, unapređivanje baza i već pomenutu diplomatiju sa drugim frakcijama, kao i regrutaciju novih ljudi koji mogu biti zamena za vaše polu-mrtve ratnike. Kad smo već kod boraca, možete im menjati izgled i davati im imena kako poželite, baš kao i u XCOMu, a postoji nekoliko tipičnih klasa boraca gde svaki ima svoje sposobnosti. Iskustvo će sticati kroz borbu, doduše dobro je napomenuti da je smrt vaših ratnika permanentna i veoma česta pojava, pa ćete osetiti pravu patnju kada vam umre visoko izlevelovalni lik nazvan XxXNoobSlayerXxX (Thor approves that prim. ur). Kad smo već kod umiranja – igra je teška do apsurdnih razmera. Ne govorimo o XCOM težini gde se ipak na kraju osećate kao da ste vi krivi i da ste mogli da budete bolji, već je reč o abominalno lošem balansiranju igre u kasnijim delovima. Neprijatelji koje ste pretežno lako ubijali ili uz neki poluizazovni trud, odjednom su sposobni da vam skinu dobar deo likova u jednom potezu, a da ne govorimo o jednoj vrsti kasnijih neprijatelja koja je sposobna da preuzme kontrolu nad čak 3 vaša lika u jednom potezu. Igra vas bukvalno tera da je čuvate nakon svakog poteza, reloadujući iznova i iznova kako biste uopšte imali šanse da ne upropastite sav progres do sada. Iako kriva učenja nije strma, ovo je jednostavno primer lošeg dizajna igre, nedovoljnog testiranja kasnijih delova, kao i ubacivanje „težine radi težine“, a ove reči vam dolaze od ogromnog fana Souls i Ninja Gaiden igara. Ono što je ipak veoma pozitivna promena jeste dodavanje slobodnog nišana koji dosta podseća na VATS sistem iz Fallout igara. Možete nišaniti iz prvog lica bilo koji deo mutantskih tela oko vas, a u ovo je inkorporirana jedna vrhunska mehanika gde možete zahvaljujući tome pogađati gde se nevidljivi neprijatelji nalaze oko vas. Neprijatelji se takođe adaptiraju kroz igru, menjaju oružja, čak i izgled, uvek pružajući raznovrsnost od početka do kraja.
Svemu tome doprinose i nasumično generisane mape sastavljene od setova određenih okruženja koja uglavnom deluju dovoljno različito, osim par izuzetaka. Grafički, igra izgleda pristojno, iako ne odiše nekim vizuelno spektakularnim momentima. Dizajn oklopa, kao i čudovišta je veoma dobar, raznovrstan i jako se dobro uklapa u atmosferu koju igra pokušava da uspostavi. Mutnjikave teksture ipak nisu retkost, pogotovu u nekim okruženjima koja liče na favele, pa će to možda onima koji baš vole da zumiraju kameru da vide sve u izbliza primetiti. Efekti su ovde doduše najslabija karika, makar kada govorimo o onima elementarnog tipa, kao što su vatra ili otrov. Iako sve izgleda preglednije zbog takvih nekih odluka, nekad te stvari umeju da bodu oči, pošto su neki aspekti veoma dobro odrađeni, kao npr. efekti oružja i slično. Muzička podloga je u početku veoma…neprimetna, pa čak i dosadna na momente kako je budete slušali iznova i iznova, ali vremenom uspeva da oda neki osećaj apsolutno depresivnog okruženja i da se kroz veoma blage synth zvukove savršeno uklopi u nekim momentima. Glasovne glume nema previše, ali kada budete razgovarali sa statičnim slikama, glumci rade svoj posao dovoljno dobro, iako su neki delovi dijaloga mogli da budu bolji.
Kada sve ovo čujete, Phoenix Point zapravo može i biti primamljiv, pogotovu jer se ne prodaje po punoj ceni od 60 evra, ali nažalost, to što se bijete protiv raznih buba u igri ne znači da bi i sama igra trebala da poseduje bube, tj. bagove. Nakon kickstarter najave, nekoliko većih alfa i beta faza, pomislili bi da je PP ispeglan produkt, sve dok zapravo ne upalite samu igru. Iskusićete sve od prostih malih grafičkih bagova, pa sve do nekih većih zamrzavanja, teških izbacivanja iz igre, pa čak i korupcije save fajla, ali srećom igra ima autosave sistem, pa nećete izgubiti baš sve. Sve ovo se ne dešava u nekim ređim intervalima, već ume da bude veoma česta pojava, zajedno sa povremenim padovima u broju slika po sekundi, čak i na jačim konfiguracijama. Neki od ovih problema su relativno brzo rešeni, dok su neki i dalje vrlo prisutni, što je i dalje veoma razočaravajuće, pošto nijedna igra ne bi trebala da dolazi sa ovakvim problemima na datumu izlaska. Kada se sve sabere, ako ste očekivali neki napredak u odnosu na prethodne XCOM instalacije, pa čak i dašak svežeg vazduha, ovde toga ima. Nažalost, za svaki korak napred koji Phoenix Point načini, kao da se vrati dva koraka unazad, kako zbog tehničkih problema, tako zbog nekih veoma loših dizajn odluka i nedovoljnog testiranja. Ostaje nam samo onaj loš osećaj u stomaku koji se pita koliko je zapravo sve ovo moglo biti odlično da je igri dato još vremena da se ispegla i isproba, do te mere da ju je teško preporučiti gde samo ostaje nada da će zakrpe razvojnog tima makar donekle učiniti celo iskustvo boljim.
AUTOR: Nikola Aksentijević Igru za potrebe opisa ustupio: Snapshot Games
Čuveni Portal 2 se pojavio pre 9 godina(da, već toliko je prošlo). Fantastična igra, prepuna raznih doskočica sa odličnim zagonetkama je sve zbog čega je ona stekla posebno mesto kod fanova. Nažalost, Valve se još uvek nije udostojio da donese treći nastavak pred fanove, isto kao i kod drugih serijala koje ima u svom vlasništvu.
Ipak, tvrdoglavost kompanije Valve nadjačava strast
i kreativnost fanova koji su proteklih godina kreirali razne duhovne nastavke i
igre koje nose sve ono što krasi Portal. Jedan takav studio je Tunnel Vision
Games koji nam donosi Lightmatter, igru u kojoj je svetlost život, a tama znači
momentalnu smrt.
Lightmatter nas smešta u ulogu nepoznate osobe koja je odlutala sa prezentacije najnovijeg izvora energije, istog naziva kao i sama igra, kada se desi ogromna havarija zbog koje morate pronaći izlaz iz planine/rudnika koji će se uskoro urušiti. U početnim nivoima imate pomoć u vidu naratora kojem glas pozajmljuje isti čuveni Dejvid Bejtson, čije ste trzaje glasovnih žica slušali igrajući Hitman igre. Narator će vam se rugati raznim doskočicama, crnim humorom, ali i otkrivati neki novi detalj o svetu u kojem ste se tek našli, slično kao u pomenutom Portalu. Priča je svakako tu, i postoje preokreti i intrige, a sve to ćete otkrivati kroz slušanje traka i praćenje monologa karaktera u pozadini dok rešavate zagonetke.
Od ovih spravica zavisi čitav vaš napredak
Gejmplej bi se najprostije mogao opisati kao putovanje od tačke A do tačke B, i pritom imate pravila slična kao u “Pod je lava” samo sa senkama koje proždiru ljude. Cela igra je podeljena na prostorije u kojima je potrebno stići do vrata sa zelenim znakom EXIT i tako u krug sve do kraja, ali nije sve baš tako jednostavno. Svaki nivo se sastoji od oblasti koje su osvetljene i velikih površina pokrivenih tamom koje vam onemogućavaju napredak, a vi na raspolaganju imate reflektor, ili više njih u zavisnosti od težine, kojeg možete premeštati kako bi obasjali mračne predele.
Trenutak kada vas tama proždire
Ono što otežava čitav proces je postojanje hodnika, pokretnih platformi, vrata, urušenih mostova i sličnog što stvara senku i zahteva od igrača da dobro razmisle gde će postaviti svetiljku i u kom smeru će je okrenuti. Kod oblasti u kojima postoji više reflektora je potrebno nekoliko puta premeštati te izvore kako bi stigli do kraja. Težina raste eksponencijalno sa napretkom, što znači da je svaki naredni nivo izazovniji u odnosu na prethodni, ali se ne nailazi na veliko ponavljanje elemenata, tako da je svaki priča za sebe. To znači da se od igrača traži dosta kreativnosti, razmišljanja izvan standardnih okvira, kao i eksperimentisanja kako bi se rešila zagonetka i pronašao najbolji mogući put.
Dugi koridori puni raznih prepreka
Grafički stil u kojem je Lightmatter izrađen je izuzetno prost, i to kako bi se izrazila krucijalna važnost svetlosti i opasnost senki, gde imate visoki kontrast i jako ograničenu paletu boja, što je stil izuzetno blizak onom u stripovima. Muzika je dosta lagana i fino se uklapa u ambijent, a ujedno vam neće oduzimati pažnju dok razmišljate gde postaviti koju lampu, ili koju platformu kada aktivirati.
Ono što bi vaš autor lično voleo je da postoji barem malo easter eggova(čekaćeš do Uskrsa vidim ja- prim.ur) i nekih skrivenih tajni koje bi igrače dodatno motivisale za povratak u igru. Ono što je valjano je da svaki nivo možete iznova pokušati da pređete kroz selekciju nivoa, a sve glasovne linije možete iznova poslušati, ako iz nekog razloga želite. Nedostataka u igri nema mnogo i ona će lako raditi na većini računara. Jedini problem je povremeno “seckanje” pri prelasku sa jednog mesta na drugo sa manjim bagovima.
Svestan sam da ovi redovi ne mogu valjano preneti genijalnost zagonetki koje nudi Lightmatter, jer su ljudi iza ovog naslova odradili solidan posao u kreiranju istih i dobro su se držali izvornog materijala, ali su ujedno vodili računa da to bude nešto jedinstveno. Ako ste fanovi igara poput Portala, AntiChamber, Talos Principle i sličnih, ostaje vam samo da zaigrate i ovaj dragulj.
AUTOR: Milan Janković Igru za potrebe opisa ustupio: ZebraPartners
Koliko vas preskoči odjavnu špicu na kraju igre? Ja sigurno da. Ne
znam šta me je ovog puta navelo da izaberem tu „credits“ opciju ali sam video
da je ovu igru radilo oko desetak ljudi. Znamo svi za primere gde su igre
pravljene od strane malih studija ili čak i jedne osobe (Fez npr.) ali ne znam
šta je u ovoj igri što mi govori da je ovo stvarno jedan projekat iz strasti.
Rudimentaran i plitak, ali projekat iz strasti.
Priča kaže da naša glavna junakinja
uživa u društvu svog mačka Debeljanka (Chubz) koji od jednom biva kidnapovan od
strane misteriozne devojke jer onda želi…da ga mazi? Elem, naša Karen kreće u
spašavanje svog mačka ali usput pokušavaju da je zaustave ogromne količine
robota. Igra je podeljena na par nivoa i pod segmente i na kraju svakog nivoa
čeka vas veliki robot, kraljica. Kako biste spasili svog mačora, morate da
prebijete sve pred sobom.
Uništi njen … hmmm
Super Crash K.O. je izuzetno brza
akciona 2D platforma sa šarenolikim dizajnom. Kad kažem izuzetno brza, zaista
mislim tako. Brzina i refleksi su najbitniji elementi ove igre. Za efikasno
dekonstruisanje robota, Karen ima na raspolaganju niz napada koji su izuzetno
brzi. Prvi, osnovni napad se sastoji od običnih udaraca koje vezujete u
četvorodelni kombo, imate brzi „dash“ napad koji prolazi kroz sve robote u
nizu, leteći udarci, ogromni kamehameha ulti i mitraljez. Mitraljez? Mitraljez.
Svi ovi napadi koje sam naveo su
jedine mehanike u igri i dobijete ih sve rano na početku. Iako su svi potezi
vrlo brzi i žustri, kombinacije koje ćete praviti će postati dosadne već posle
drugog nivoa. Osećaj udarca je dobro dizajniran i roboti vrlo osećaju da ste ih
prebili, ali kad uđete u štos, ponestaće vam ideja za kreativne komboe jer ih
neće ni biti. Samo osnovni napad ne troši energiju, dok svi ostali zavise od
iste. Energiju obnavljate kristalima koji ispadaju iz pobeđenih neprijatelja
ali će vam često nedostatak energije zaustaviti fluidnost napada dok nešto ne
pogine. Mislim da je ovo bilo i developerima jasno, pa su to pokušali da reše
natrpavanjem gomile neprijatelja u kasnijim nivoima, ali to mi se čini da je
bila velika greška – zbog dizajna nivoa.
BUM, headshot!!
Svaki podnivo se sastoji od niza
zaključanih scena gde ne možete ni levo ni desno dok ne pobijete sve talase
neprijatelja. Ograničeni ste prostorom i platformama na koje možete da skačete
a neprijatelji samo dolaze sa svih strana. U početnim nivoima ova mehanika je
zapravo bila zabavna. Pobijete mačkorobote na levoj strani, pucate na desnu dok
skačete ka sredini i sve nekako ima lep flow. Kasnije kroz nivoe dobijate i
zamke u vidu šiljaka, lasera, nestajućih platformi itd, koji vas dodatno
usporavaju jer morate onda da taktizirate svaki napad, ali neprijatelja je sve
više i više. Na primer, u jednoj sceni, laser se nalazi na sredini i jedni
način da prođete kroz njega je pritiskom na levi triger što je izbegavanje
(dodge dash). Ako vam se desi da napadate sa dash udarcem, koji je najjači i
najbolji napad jer je maltene AOE, udarićete se u taj laser jer ne možete da
prekinete napad. Ako, pak, uspete da nekako izbegnete, uradiće(udariti ili
uraditi, više nisam siguran; prim. ur.) vas robot ili će vas upucati neko sa
druge polovine ekrana. Što dalje ide igra, to ima više zamki i više
neprijatelja na malom prostoru dok vi možete da primite samo četiri udarca pred
smrt. Tabanjem robota punite svoj ulti koji čisti sve u liniji, ali efektivno
ćete ga iskoristiti samo jednom do dva puta tokom celog nivoa.
Dizajn cele igre je vrlo geometrijski,
ako mogu tako da se izrazim. Trouglovi imaju veliku prednost u kombinaciji sa
kvadratima. Izgleda prosto a lepo ali su pozadine dosta neupečatljive. Sve
bitke se odigravaju po krovovima zgrada i uličicama u nekom neonskom gradu ali
sa vrlo malo detalja koji bi ukrasili ovu jednostavnu igru.
Pošto je igra relativno kratka, jedini motiv za ponovni prelazak su online leaderboards. Svaki nivo se ocenjuje i dobijate poene za svake konektovane komboe. Rangiranje je tipično za ovakvu vrstu igre, tako da ćete uvek juriti taj skoro nedostižni S rank. Posle prelaska svako nivoa, možete da okačite svoje rezultate na online listu i vidite da li ste blizu nekih ludih koreanca koji drže prvih deset mesta verovatno. Kao što sam spomenuo, ovo je igra napravljena iz strasti. Developer iza sebe nema veliki portfolio, ali sam igrao njihovu WE ARE DOOMED igru na PS Viti i ludo sam se zabavljao. Super Crush K.O. nedostaje još malo boljeg planiranja, malo više napada i mehanika kao i još ritmičnosti, a da nismo ograničeni prostorom. Igra nije skupa a pruža dosta zadovoljstva i ako volite brze akcije a imate i takmičarski duh Super Crush K.O. će vas zabaviti neko vreme.
AUTOR: Igor Totić Igru za potrebe opisa ustupio: Plan of Attack
Kada Amerikanci žele da opišu nešto što je prosto, frazom “šetnja kroz park”, sigurno ne misle na nervozni hod psihozama izmučene majke, kroz sablasni luna park u sred noći, u potrazi za njenim sinom za koga niko nije siguran da li je živ i da li se uopšte ikada i rodio. Da li u nastojanju da promeni značenje poznate fraze, igra pred nama se upravo zove “Park” i kroz nju šetate više no što radite bilo šta drugo. Dobar pokušaj, developeri dragi.
No iako nije u pitanju relaksirajuća simulacija luna parkova, The Park se služi nekolicinom poznatih horor elemenata, čime možda ne izmišlja ništa novo ali se svakako svojski trudi da oproban kvalitet ponovo plasira među igrače. Jer igra kao da čini spoj elemenata Silent Hill trojke i legendarnog P.T. demoa, smeštenih u svet mmorpg-a “The Secret World”.
Za prelazak igre, biće vam potrebno nešto manje od dva sata linearnog istraživanja iz prvog lica. Majka u čijoj ste ulozi, istraživaće sablasni park u potrazi za svojim sinom. Usput neće prezati od toga da se oproba u nekim od najprimamljivijih vožnji i atrakcija, koje su iz nekog razloga ključne u rešavanju mališanovog nestanka.
Glavni delovi slagalice priče, predstavljaju pisane poruke i tragovi koje pronalazite usput, kao i majčini monolozi koji povremeno umeju da budu izuzetno interesantni i kvalitetno napisani. Zapravo, štivo o razmišljanjima psihotične majke je toliko dobro, da iskreno pomalo brinem za onoga koji ga je napisao… Bravo, dragi scenaristo. A sad pod hitno na jedan duži odmor.
Igra se osim šetnje i blagog istraživanja, sastoji i od plejade jeftinih pokušaja da vas isprepada na blic. Na svu sreću (ili beše žalost), većinu ovih momenata ćete ili predvideti ili propustiti usled napada zevanja (ima to nešto uspavljujuće u vezi luna parkova noću). A nekolicina mehanika, pozajmljene su baš iz P.T. demoa toliko očigledno, da su praktično usiljene.
Ono što ovde prevazilazi prosek, jeste odlična audio režija. Zvuk sablasnog ambijenta, odlično je dočaran, naročito ukoliko budete koristili slušalice pri igranju. Pa ni glasovna gluma ne zaostaje, naročito u emocionalno izražajnijim momentima. Neke od replika, naročito s majčine strane, toliko su snažno napisane i odglumljene, da su probile granicu jezivog i pošteno me nasmejale u neverici.
Grafički, vidi se da je igra port starijeg naslova. Na Switch-u, igra svakako izgleda lošije nego original, ali to se uglavnom tiče jedino rezolucije. Ostatak izgleda gotovo podjednako dobro (loše?) kao i prvobitna igra. Možda najlepše izgleda u prenosivom modu, ali horor atmosfera nekako upravo tada najviše trpi. Horori na portabilnim konzolama, uvek su imali neku drugu vrstu težine no oni koje bismo igrali na velikom ekranu…
Kad razmislim, u tih nekih sat i po vremena koliko je bilo potrebno za prelazak igre, više sam igru gledao no je igrao. Pa za cenu koja se za nju traži, teško je proceniti da li se isplati ili je bolje čekati neki popust. Naročito ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da igra nije za više igranja, nakon što je jednom odgled-… Odigrate.
Kao simpatična i pomalo sablasna šetnja kroz park (morao sam), The Park i nije da nema baš nikakvog materijala za preporuku. Ali uplovite u ovu kratkotrajnu psihološku avanturu sa obuzdanim očekivanjima. U suprotnom, bio bi to pravi horor – ali nikako u pozitivnom smislu.
Dragon Quest Builders 2 je pre nekoliko meseci izašao na zapadu, a PC igrači konačno imaju priliku da igraju popularnu „voxel“ igru smeštenu u Dragon Quest svet. Pre nekoliko meseci, mi smo već pokrili ovu igru, ali ako ste kojim slučajem propustili taj tekst ili želite da vidite sve razlike koje PC izdanje donosi, na pravom ste mestu.
DQB 2 nije preterano narativno fokusirana igra, a i ako se već zanimate za isti, verovatno ste upoznati sa time. To ne menja činjenicu da priča ove igre traje pozamašnih 50 sati, čak i sa „žurenjem“ i fokusiranjem samo na glavne misije. Zaplet igre je prilično jednostavan – vi ste graditelj, JEDINI graditelj, u svetu gde su ljudi očigledno malo smotani za osnovne životne funkcije. Priča se dešava negde nakon događaja u Dragon Quest II i fokusira se na priču grupe zvane Deca Hargona koja se svete za poraz Hargona, tako što žele da ubiju sve graditelje i da jednostavno nikome ne bude dozvoljeno da išta stvara. Za razliku od prvog dela imaćete i saputnika sa vama, Malrota, koji se ne seća svoje prošlosti i tu je da vam pomogne da unapredite svoje graditeljske veštine. Priča se dovoljno dobro uklapa, dijalozi su lepo napisani i na momente vrlo komični, pa je veoma dobar katalizator za celu igru, vodeći vas kroz razne mehanike koje DBQ 2 ima da pruži.
Kad pomenuh „vođenje kroz mehanike“, jedan od najvećih problema DBQ 2 jeste to što svoje igrače tretira kao da su glupi apsurdno dugačkim „držanjem za ruku“ koje traje čak preko 15 sati u priči. Vaš zadatak će biti da idete na različita ostrva, restaurirate ih i vratite se nakon toga u vaš glavni grad i ostrvo koje služi kao sandbox zona. Ono što jeste iritantno je to da ćete na prvih nekoliko ostrva raditi stvari slične onima koje ste radili na prethodnim, a igra će se ponašati kao da nemate pojma o čemu se radi i ponovo vas bacati u besmislene tutorial questove koji predugo traju. U jednom moraćete da napravite isti bar TRI PUTA od različitih materijala, kako biste shvatili da iste stvari možete praviti od zlata i srebra. Nažalost, ovo može biti veoma mukotrpno i predugo za bilo koga, ali igra uprkos tome uspeva da bude jedno od najzabavnijih i sadržajem napunjenih iskustava uopšte.
Broj opcija bačen pred vas je ogroman. Igra je „voxel“ tipa, u velikoj meri podseća na Majnkraft i slične igre, ali to čini na svoj veoma originalan i prezabavan način. Putovaćete od ostrva do ostrva, graditi ogromne strukture, skupljajući resurse, ubijajući monstrume, gajiti farme i sve to uz propratnu priču i veoma pristojan osećaj progresije i veštine vašeg graditelja. Vaš grad će napadati brojni monstrumi i boss neprijatelji, pa ćete morati da ga branite od istih, a neretko se te borbe završavaju skoro potpunim razaranjem onoga što ste tako dugo i postepeno pravili. Na svu sreću, ubrzo ćete shvatiti da će stanovnici vašeg gradića sve to popraviti i sagraditi ponovo, ali i dalje ostavlja potpuno razarajuć utisak na igrača. Neki od neprijatelja su gigantske veličine, ali nažalost borbeni sistem vas i neće oduševiti ako ste očekivali nešto kompleksnije sa više opcija. Borba će se svoditi na jednostavno mlataranje vašim mačem dok izbegavate napade neprijatelja krećući se oko njega. Tih nekoliko animacija zamahivanja mačem ubrzo postane repetitivno, a čak i nakon unapređenja vaše opreme i borbe, ceo sistem ne dostiže veće dubine od tih i ostaje u plitkim vodama do samog kraja. Skupljanje resursa i izgradnja su u velikoj meri slični igrama kao što su Minecraft i Trove, pa ako ste iole upoznati sa time, osećaćete se baš kao kod kuće. Broj questova, recepata, neprijatelja je ogroman, najblaže rečeno, i ceo otvoreni svet vam može delovati čak i napadno u početku, pošto ćete konstantno biti zasipani stvarima. Sva oruđa koja nađete u igri koristićete do kraja igre u ravnomeroj količini i jednostavno je teško šta zameriti ovoj igri, osim predugačkog tutoriala, kada govorimo o gejmpleju. Kako ste na PCu, kontrola kamere je znatno jednostavnija, a ono što je ovde takođe dosta lakše koristiti jeste i mod iz prvog lica koji uz podešavanja o polju preglednosti može biti čak i zabavnija opcija od standardnog.
Vizuelna prezentacija je očigledno veoma influensirana učešćem Akire Torijame na ovom projektu. Dizajn likova i protivnika u ogromnoj meri liči na Dragon Ball. Vaš glavni saputnik preterano liči na Vegetu, dok i vaš glavni lik može da poseduje klasičnu Super Saiyan frizuru, ali tu sličnosti ne staju, jer i svi ostali karakteri i sam dizajn crtanja su veoma slični onima iz Torijamine mange. Ovo nikako nije loše, s obzirom na to da cela igra ima vrhunski dizajn likova i protivnika, od kojih neke vuče iz originalnih Dragon Quest igara, a ceo svet je prelep, raznovrsan i ogroman. Ostatak igre ima tu kockastu estetiku koja se očekuje od ovakvog tipa igre, ali ne ograničava sebe samo na to, jer postoje elementi koji krase karaktere(odeća npr.) koji su izuzetak. Muzička podloga je vrhunska, pošto je dobar deo kompozicija iz nekih starijih Dragon Quest igara, a one novije koje je stvorio čuveni kompozitor Koići Sugijama su lep dodatak celom DQ opusu. Nažalost, jedna od većih zamerki bi bila ta što celokupna igra ne poseduje ni trunku glasovne glume, a to može malo oduzeti od celokupnog iskustva. Sa druge strane, količina dijaloga i izgovorenih reči u DBQ 2 je pozamašna i to bi bio poveći projekat, te se kroz ovakve propuste može i progledati kroz prste.
Solidan protivnik DBQ 2 jeste, nažalost, optimizacija – čak i na PCu nakon tri meseca. Iako igra ne izgleda kao najzahtevnija stvar ikada svojom simplifikovanijom grafikom, ume da pomuči i zahtevnije konfiguracije sa povremenim padovima u broju slika po sekundi. Neretka zamrzavanja su takođe česta, doduše, mora se napomenuti da je već izašla zakrpa koja popravlja dobar deo ovih problema, pa su šanse velike da će i ova mana biti otklonjena u najvećem roku, jer su padovi u performansama znatno ređi. Ono što jeste stvarno razočaravajuće, je online kooperativni režim. Priču nećete moći da igrate kooperativno, već možete samo hostovati i zvati do 3 druga igrača na vaše ostrvo, gde baš i nema previše mesta za izgradnju kada stavite četiri čoveka na istu površinu. Multiplejer nije jača strana ove igre i predstavlja veliku propuštenu priliku, s obzirom na to da je ovo moglo biti jedna od najboljih kooperativnih igara uopšte, da je realizovana kako treba.
Sve u svemu, DBQ 2 je jedna igra koja ispunjava očekivanja svih ljudi koji su igrali DBQ, i uspešno ih nadmašuje za stepen više. Iako poseduje neke probleme koji umeju da bodu oči u vidu predugog tutoriala i jednostavno propuštene prilike za bolji multiplejer režim, ova igra se izdvaja kao jedna od sadržajem najbogatijih i najsatisfaktornijih igara u žanru, od sada i na PC platformi.
Znate ono kada je obavljanje svakodnevnih
obaveza i kućnih poslova, živa dosada u stvarnom životu, ali iz nekog razloga
stoput više interesantno u video igrama? E pa ova misteriozna činjenica,
izrodila je žanr društvenih igara sa elementima mozgalica, prožet onim
haotičnim motivom trapave koordinacije. Igre koje podrazumevaju kuvanje,
selidbe, prevoz pacijenata i ko zna još koliko originalnih i nešto manje
interesantnih aktivnosti u kojima biste želeli da se u društvu oprobate.
Tools up! je svakako igra koja spada u ovu
klasu, inače bi moje pisanje za sada predstavljalo samo traćenje savršeno
dobrog prvog pasusa. A nabavka ovog naslova, istovremeno znači da ga nikada
nećete igrati sami. Da, opcija za jednog igrača i te kako postoji, ali
nedostatak izazova koji nastaje isključivo u multiplejeru, čini da za tim
iskustvom nema apsolutno nikakve potrebe.
Cilj igre leži u renoviranju niza stanova u
kratkom vremenskom roku. Renoviranje naravno podrazumeva grupu aktivnosti kao
što su krečenje, postavljanje tepiha i laminata, gletovanje, hoblovanje i
sijaset drugih reči kojima želim da vas očaram svojom zidarskom ekspertizom, o
kojoj pojma nemam. Ali zato u igri rasturam, kao da je porodični biznis u
pitanju. Pa bar dok mi se ne pridruže tri drugara koji o parti igrama slabo
znaju, a još manje o renoviranju stanova. E tad počinje pravi gejmplej!
Nedostatak koordinacije, dogovora i sloge
međ braćom igračkom, uvek rezultira haotičnim razvojem događaja, a neretko i
smehom do suza. Osim što se maltene nismo poubijali malenim Switch JoyConovima,
moram priznati da smo proveli jako kvalitetno vreme zbližavanja.
Svaki nivo ima vremenski limit. Iz ovog
razloga, preporučujem da u društvu prvo odigrate jedan probni pokušaj, pre nego
se ozbiljno bacite na stvar. Ovo bi podrazumevalo da prošetate kroz stan,
otvorite plan projekta i što bolje proučite šta sve treba da se uradi i kojim
redosledom. Na ovaj način, smanjićete količinu frustracije barem upola, što bi
činilo baš odličan odnos između treniranja živaca i stomačnih mišića grohotnim
smejanjem.
Uvek najbolji plan jeste podeliti
aktivnosti između igrača. Ali ni ovo nije uvek jednostavno, jer su neke od njih
usko povezane, naročito ukoliko uzmemo u obzir da neke predmete radnici moraju
deliti među sobom. Tako je recimo kofa predmet koji će biti potreban nekolicini
igrača istovremeno, pa će njeno pametno pozicioniranje da svima bude pri ruci,
biti od nesumnjivo velikog imperativa.
Nenamerna sabotaža od strane saigrača, bez
obzira na pažljivo planiranje, biće uvek prisutna. Blokiranje uskih prolaza,
rušenje kanti sa farbom, prosipanje smeća i koškanje ramenima dok nanosite taj
završni sloj farbe, samo su neke od situacija u kojima ćete istraživati
mogućnosti pravljenja maštovitih, sočnih, opisnih kovanica, od kolekcije psovki
koje su najednom postale tako ograničene.
Ali ne trošite psovke zalud, jer momenat
koji zaista frustrira, jeste onaj koji se tiče kontrola. A one su povremeno
tako neprecizne, da ćete se osećati kao frizer koji je posekao više ušiju no
što je klijenata imao. Kada se više objekata nalazi u blizini, odabir onog sa
kojim ćete imati interakciju, košmarna je rabota. Da ovako nešto bude prisutno
u igri koja ima vremensko ograničenje, ravno je dugom i nedovoljno dobro
isplaniranom samoubistvu.
Zato je tu vesela grafika! Dizajn likova je
šašav i raznovrsan, paleta boja vesela i svetla, a dizajn stanova i generalnog
okruženja jako prijatan. Kompletan vizuelni utisak kao da šalje poruku
razvojnog tima u maniru “hej, znamo da je igra povremeno frustrirajuća,
ali evo lepe grafike da vam smiri strasti!” I znate šta? Uspelo je!
Stradalo je svega dva, od mogućih četiri kontrolera…
U redu, rekao bih da sam već preterao sa neukusnim pošalicama. Ali krivite ovu igru, a ne mene, jer se sa mnom neslano našalila previše puta. Kao da i sada u glavi čujem njenu repetativnu muziku kako me poziva na sijaset repetativnih aktivnosti. A meni opet nekako uopšte nije krivo zbog svega toga. Kao igra za jednog igrača, u pitanju je naslov koji apsolutno možete zaobići. U društvu, u komotnom ambijentu pred dobrim ekranom, ovo postaje onaj napeti ansambl koji bombarduje nasumičnim emocijama. Pa na kraju, umesto da završite tako što se pretvarate u Super Sajonca za autobusom koji vas je zapljusnuo gargantuanskom barom, vi plešete i pevate na kiši. Nerviranje sa pozitivnim ishodom, rekao bih. Pa ukoliko vam se dopada ovakav sled okolnosti, DžojKofu u ruke pa u radnu akciju. Valja se pripremiti, proleće je ipak iza ćoška. AUTOR: Milan Živković Igru za potrebe opisa ustupio: Evolve
Beat ’em up igre su svoj vrhunac doživele poslednje decenije prošlog veka, doduše Fight ’n’ Rage upravo pokušava da povrati tu atmosferu koja je harala celim gejming svetom u to vreme. Kao klasičan predstavnik žanra, velikoj većini poznata Streets of Rage franšiza je već na prvi pogled bila očigledna inspiracija za ovu igru. Postavlja se pitanje – koliko sopstvenog pečata može Fight ’n’ Rage da pruži i da li je to dovoljno da se istakne kao igra više ne tako popularnog žanra kao nekad?
Priča je klasično klišeizirana, i shodno celoj estetici igre koja vuče fazone iz 90-tih, vrši svoju ulogu više nego pristojno, sa čak i nekim veoma zanimljivim elementima. Svet je populizovan mutantima, vi, tj. jedan od tri dostupna lika koja budete izabrali, treba da ih premlatite. Ono što se ovde ističe jeste donekle nelinearna priča, sa nekoliko alternativnih puteva, nivoa, pa i krajeva, koji su direktne posledice vaših postupaka unutar nekih ključnih momenata. Sve ovo je odrađeno intuitivno, a kako story mod traje svega sat vremena na nekoj normalnoj težini, činjenica da ste podstaknuti da je pređete više puta ostavlja pozitivan utisak.
Suština celog Fight ’n’ Ragea jeste njegov gejmplej, a ovaj beat ’em up ima jedan od najresponzivnijih i najsatisfaktornijih borbenih sistema u žanru uopšte. Imate dugme za udarac, za izbegavanje, za skok i za specijalan udarac, i to je celokupna kontrolna šema. Komboi su jednostavni, intuitivni, a kako budete punili skalu, imaćete priliku i da koristite znatno jači specijalni udarac. Sa druge strane, igra zahteva potpunu koncentraciju od vas, pogotovu na višim težinama, gde se svaka greška strogo kažnjava. Na raspolaganju su vam brojni modovi, pored onog sa glavnom pričom, pa ćete imati beskonačni horde mod, kao i neke zanimljive modove koje ćete otključavati kako budete igrali igru sve više i više. Igra, naravno, poseduje kooperativni režim koji ume da bude prezabavan, ali nažalost zjapeća mana jeste nepostojanje online igre, već samo lokalnog multiplejera. Ovo je velika šteta, jer van karijernog moda imate i 1vs1 borbenu arenu gde se možete mlatiti protiv kompjutera ili drugara, a izbor karaktera obuhvata čak i neprijateljske likove, ne smo one glavne.
Vizuelno – igra poseduje standardnu 2D pikselizovanu retro grafiku, sa odlično dizajniranim sprajtovima i teksturama. Iako su sami meniji i celokupan interfejs očigledna kopija Streets of Ragea, to nije nikako loša stvar, jer Fight ’n’ Rage se samo u tom aspektu poklapa sa njim, a izgled interfejsa o kojem pričamo je potpuno organski i inutitivno odrađen. Opcije poseduju zanimljive CRT modove i slične zavrzlame i vizuelne efekte, sve u cilju da što bolje i bliže simulira retro efekat i atmosferu koju želi da uspostavi. Najbolji aspekt cele grafičke prezentacije jeste sam dizajn nivoa i likova, koji je na apsolutno najvišem nivou za žanr i povećava zabavni faktor cele igre, pogotovu kada shvatite da je celokupan Fight ’n’ Rage projekat jedne osobe! Muzička podloga je isprepletena klasičnim gitarskim heavy metal rifovima i solažama, tipičnim za akcione filmove 80-tih i 90-tih godina, sa daškom originalnosti i dovoljnim diverzitetom između traka da vam nikad ne bude dosadno.
Fight ’n’ Rage je izašao pre nešto više od dve godine na PC platformi, pa je i tad već sasvim solidno radio i na lošijim konfiguracijama bez skoro ikakvih bagova i tehničkih problema. To je se savršeno preslikalo i na naš PS4 port na kojem smo vršili test, pa će Soni četvorka bez ikakvih problema terati igru u punih 60 slika po sekundi, bez tehnikalija koje bi vas mogle mučiti. Konačni utisak ovog blagovremenog povratka beat ’em up žanra na veće i manje ekrane može biti samo pozitivan. Fight ’n’ Rage će vam bez greške dopuniti preko potrebnu adrenalinsku dozu, kao i onu nostalgičnu, pružajući vam sate zabave u društvu sve dok se budete prisećali onih dana cepanja po arkadama. Ipak, budite obazrivi – ako niste fan žanra ili nemate sa kim da igrate, cena koju igra traži od vas može biti malo previsoka za ono što nudi. Tu pogotovu mislim na kratku priču i nedostatak online multiplejera. Autor: Nikola Aksentijević
Rocket Wars je igra koja je maltene osnovna matematička operacija. Zamislite da morate da opišete sabiranje dva broja, i zadovoljstvo rezultata istog, tako nekako će i ovaj tekst teći jer je Rocket Wars vizuelno i tematski zadao takav udarac u temelje nostalgije da stvarno podseća na ono najosnovnije, poput sabiranja dva i dva.
Pravo da vam kažem isprva mi je igra bila strašno dosadna jer sam je igrala sama, bez osećaja uzbuđenja da sam nekoga ili nešto pobedila. Plus su mi same kontrole bile konfuzne i isuviše osetljive. Imala sam osećaj da mi se raketa vrti ukrug i besmisleno i da nikoga i ništa ne mogu pogoditi. Dobra stvar je u tome što sam morala da nastavim da je igram da bih je opisala za ovaj broj časopisa, tako da sam joj se vratila. I kroz to vraćanje uvidela da je igra zapravo vrlo dobro osmišljena, vrlo dinamična, zanimljiva i dovoljno jednostavna da bi predstavljala savršenu igru koju ćete neobavezno igrati sa prijateljima.
Vi imate to zadovoljstvo da upravljate svemirskim brodom, tj. raketom koja treba da uništava sve ostale koje se nađu unutar vaše arene koja izgleda kao krug. Unutar tog kruga imate užarenu loptu koju ne smete dodirnuti jer vam nanosi štetu, koja vam je i pritom u nekim trenucima i štit od protivnika.
Prilikom borbe vam povremeno izlaze bonusi u vidu nadogradnji za vašu raketu. Tako možete dobiti lasere, rakete, nuklearne glave, pa i testere kojima možete glave doći vašim protivnicima. Posle svakog novog nivoa koji vi postignete dobijate nove tipove raketa koje možete da koristite u vašim borbama, svaki novi tip rakete ima svoje dobre i loše strane. Ukupno možete otključati 12 tipova raketa. Neke su brže, nekima se lakše upravlja, a neke nanose protivnicima više štete. Na vama je da izaberete šta vam u tom momentu i u režimu borbe koji ste izabrali najviše odgovara. Sve gore nabrojano vam omogućava da pravite strategiju kako ćete vašu raketu i vaše nadogradnje iskoristiti u datom trenutku.
Igra je podeljena na dva osnovna režima, na igru za jednog igrača i igru za više ljudi, sa maksimalno podržana 4 igrača.Igra može biti tuča bez pravila gde svi pucaju u sve živo, mogu igrati dva igrača protiv dva igrača ili možete igrati protiv same igre. Oba osnovna režima imaju podrežime, Deathmatch, Survivor, Nuke King, Spaceball, Entangled.
Sami nazivi režima dosta govore.Deathmatch je borba na život i smrt gde je pobednik prvi igrač koji ima 10 pobeda nad nekim.Survivor je borba na preživljavanje gde svaki igrač počne sa pet života i gde je pobednik onaj koji poslednji ostane u areni.Nuke king je režim gde je poenta da vi poslednji držite nuklearnu glavu kada odzvoni.Spaceball možda podseća na ime filma ali nema veze sa ogromnim šlemovima već vi u istoj toj areni svojom raketom navodite lopte ka golu protivnika. Entangled režim je samo za 2v2.
Igra je ispeglana, kako vizuelno tako i zvučno. Grafički je sasvim korektno rešena igra, bez nekih prevelikih iznenađenja, boje su jako lepo izabrane i ujednačene.Zamerke se zapravo svode na nepostojanje onlajn režima u igri jer je stvorena za igranje protiv pravih ljudi.Imam zamerke ograničen broj podešavanja ili naprosto nepostojanje istih, što kontrola to i samih brodova, boja i šara.
Na kraju dana ako se zapitate šta biste mogli da uzmete za predstojeće goste sa kojima biste da provedete vreme pokušavajući uporno da ubijete jedni druge a da ne rezultira odlaskom u policiji, stvarno vam od srca preporučujem ovu igru. U suprotnom, ukoliko biste sami da je igrate, zaobiđite je u širokom luku.
Jedino što bih zbilja “Vitezu s lopatom” zamerio, jeste što onomad kada mi sneg zaveja kuću na selu, nije bio u blizini da pomogne. Jeste da mu je oruđe tehnički ašov a ne lopata, no svaka bi pomoć tada bila dobrodošla, dok su mi prsti trnuli kao dečiji zubići na prvog Rumenka s proleća. Zato u svakom drugom pogledu, Shovel Knight je bio jedna gotovo besprekorna, platformerska poslastica kojoj nikada nisam mogao naći puno zamerki. Pa ni sada neće biti nešto drugačije…
Verovatno jedna od mojih najlepših igračkih investicija protekle decenije, jeste Shovel Knight za 3DS, koji sam kupio pre nekih pet godina. Ne samo da je u pitanju bila originalna igra, već je u sebi podrazumevala i nastavke koji su tek bili u planu. Na taj način, pored originala odigrao sam i sjajni Plague of Shadows pa i odlični Specter of Torment. King of Cards je poslednja od igara (kampanja) u tom nizu, koji završavaju ovu eru Shovel Knight naslova.
Svaka od kampanja ima svog protagonistu i drugačiju mehaniku igranja. Pa ni King of Cards nije izuzetak. Grafika je svakako prepoznatljiva, kao i stil naracije i dizajn nivoa. Ali protagonista je u potpunosti “svoj”, sa kompletno unikatnom ličnošću i setom poteza koji vas teraju da razmišljate kako na drugi način da prođete kroz horde prepoznatljivih protivnika.
King Knight može da se zaleće ka neprijateljima, pa kada udari u nešto dobija mogućnost da poskoči i uništi ono na šta padne nakon čega ponovo stiče mogućnost da se zaleti i tako u krug. Mehanika koja možda nije inovativna i uzbudljiva kao u prethodnim nastavcima, ali itekako pruža dovoljno mogućnosti za prolazak kroz fantastično dizajnirane nivoe.
Nema sumnje ni da je i ovaj nastavak jedna odlična platforma, a generalno i igra. Svi elementi koji su proslavili serijal, tu su u svom punom sjaju. Priča je zabavna za praćenje, retro stil uvek greje srca matorijih igrača, muzika pršti od nostalgičnih vibracija a gejmplej pruža i dobar izazov i zdrav osećaj postignuća. Međutim, ovaj konkretan nastavak poseduje još jedan bonus koji malo ispada iz okvira očekivanog recepta.
King of Karts sadrži kartašku igru koja predstavlja izuzetno važan element kompletnog iskustva. Igra se zove “Joustus” (verovatno od engleskog “Jousting”, što je viteška borba kopljima), i od vas zahteva da karte postavite na tablu na takav način, da pokupite što više dragulja. Svaka karta na sebi ima strelice koje pokazuju u izvesnom smeru, što znači da tom kartom možete odgurati drugu kartu koja se nalazi u smeru ka kom strelica pokazuje. Zaista jednostavna pravila a pružaju finu dubinu i iznenađujuće velik broj mogućnosti pri igranju.
Sve bi ovo bilo zaista besprekorno, da Joustus nije apsolutno obavezan deo igre, naročito ukoliko želite da iskusite sve njene najbolje elemente. Određeni specijalni potezi, prosto zahtevaju da ih osvojite kroz kartašku igru, što će vam uvek stajati nad glavom ukoliko izbegavate kartanje. Barem meni jeste…
U celini, igra deluje nešto lakše od prethodnih delova, koji su uvek bili poznati po kvalitetnim i fer izazovima. Ali ovo se najviše tiče energije, koje za razliku od prethodnika, sada ima u izobilju. Sa druge strane, najviše puta sam poginuo od padanja u provaliju, što je u neku ruku možda i gore od svega što sam ranije iskusio. Zar prosto ne mrzite te instant pogibije u ambisu, kada bez obzira na punu energiju izgubite kompletan život? Da se ne lažemo, nema tog igrača koji ne mrzi.
Nivoi su prepuni skrivenih delova i tajni, koje čine da poželite da još neki put posetite i ovako već interesantne lokacije. Što u kompletu i te kako čini odličan spoj zanimljivog istraživanja i pametnog kretanja kroz nivoe, zahvaljujući sjajnom dizajnu.
Nema tog trika zbog kog bi kupovina ove igre, mogla da bude nešto zbog čega ste zažalili. Ukoliko niste igrali ranije kampanje, zgrabite kompletan opus kroz “Treasure Trove” izdanje koje sadrži sve delove. A ukoliko ste već igrali sve do sada, slobodno pustite očekivanjima da divljaju. Osim nekolicine usporavajućih elemenata, King of Cards je besprekoran nastavak i epilog renomirane franšize. Zato, navalite!
VR kao igračka tehnologija, već nekoliko godina nije novitet već sasvim standardna stvar. U tom smislu, verujem da sam se već poprilično navikao na vrtoglavicu koju ume da izazove kretanje u VR svetu, pa čak i na znojenje čela pri korišćenju manje udobnih naočara za virtuelnu realnost. Dođavola, moglo bi se reći da sam u neku ruku već postao pravi VReteran (telo vreteno, svaki VR u čelo me dira; prim. urednika). A i pored svega toga, još uvek nisam odigrao neku trku u virtuelnoj realnosti, koja bi bila baš sve ono što bih mogao da tražim od jednog VR trkačkog naslova.
Zato željan kvalitetne VRkačine (ok, prestaću) (nastavi nastavi; prim.ur.), bez mnogo razmišljanja stavih PSVR na igračku mi glavu, ne bih li overio igru koja je obećavala iskustvo nalik nekom od starijih Mario Kart naslova. Petnaestak minuta kasnije, pod naletom vrlo zbunjujućih vrtoglavica, skinuh znojem natopljen VR sa izmučenog čela i uzdahnuh. Da ne kažem – odahnuh, jer igrati ovu igru u VR modu, za mene je bio ekvivalent kvalitetnom mučenju. Poput onog zbog kog je Golum otkrio prebivalište Prstena moći. A opet mislim da bi sve tajne i ranije odao, da su ga terali da navuče PSVR i odigra malo ove igre…
Bioskopski mod, ružan koliko i pile iz publike
Grafički, igra možda asocira na Mario Kart serijal, ali mene više podseća na South Park Rally sa Nintenda 64. Nivoi su razni i zbilja raznovrsni na prvi pogled, ali suštinski veoma slični i relativno siromašnog dizajna. Automobila ima više, ali svi podsećaju na nešto sačinjeno od starih kutija za cipele. Dobro, hajde, vizuelno igra i ne izgleda toliko loše na slici, ali od celokupnog VR iskustva, ceo vizuelni doživljaj mi se još dodatno srozao.
U pokretu, osećao sam se kao da se (ponovo?) pijan vozim na Enterprajzu u luna parku, ili nekoj drugoj suludoj rolerkoster atrakciji. Igra je izgleda svesna ovoga, pa osim gomile načina za upravljanje igrom (džojstik, volan, “move” kontroleri itd.) nudi i tri različite kamere. Prva koja predstavlja pogled iz prvog lica, ona je kojoj sam se najviše radovao a koja me je zauzvrat najpoštenije izmučila. Umesto da imam osećaj da se vozim, imao sam osećaj da se “sprovodim”(gospodi pomiluj; prim. lokalnog vladike) kroz stazu koja se posvađala sa fizikom. U 90% slučajeva, nisam bio svestan zašto sam se skršio, dok sam ostatak vremena provodio u pokušajima da ubedim sebe da se zapravo vozim, a ne da učestvujem u treningu za psiho astronauta.
Miči tu kutiju s mog puta
Druga kamera nudi pogled iz trećeg lica, što mnogo umanjuje generalni osećaj mučnine, ali istovremeno ubija ostatak poente za korišćenjem PSVR-a. Da ne pominjem treći, gde praktično stojite ispred velikog TV-a na kom se odvija trka. Bukvalno kao da stavite PSVR na glavu ali ne uključite VR mod, pa tako igrate i… Traćite dragocene minute života, koje biste mogli da iskoristite na nešto produktivnije. Recimo brisanje ove igre sa hard diska!
Dobro, kao po običaju zainatim se na jednu stranu kritike i ne obazirem na ostalo. Ali ova igra ima i nekolicinu dobrih strana. Zamislite…
Staze možda jesu slične u praksi, ali ima ih zaista dosta i vizuelno se ipak razlikuju. Pa ni broj automobila nije zanemarljiv, a opcija koja mi se posebno dopala, jeste mogućnost pravljenja sopstvenog “powerup” oružja koje možete koristiti pri trkanju. Ovo je nešto što bi možda i pravi Mario Kart ili neki kvalitetniji klon, mogao da iskoristi kao prodajni adut pri svom sledećem nastavku.
Toliko realna grafika, da skoro možete da je pipnete
Svakako najbolja stvar u vezi sa igrom, jeste onlajn multiplejer. Jer jedino bolje od mučenja za jednog igrača, jeste nadmetanje sa ostalima koji su se pronašli u istom neobranom grožđu. Ne, zaista, ova igra je mogla da bude mnogo bolje iskustvo koje se dugo čekalo. Nažalost, jako loše kontrole, odbojan osećaj kretanja po stazi, nikakav audio i kompletan paket odurne VR mučnine, čine ovo naslovom koji nažalost ne mogu da vam preporučim.
Osim ako niste raspoloženi za malo 2D karting akcije, bez PSVR-a na glavi. U tom slučaju, uživaćete u sporoj, dosadnoj i nezgrapnoj igri koja, čak i takva, predstavlja nešto čemu bih se radije vratio, nego da ikada više uplovim u virtuelnu realnost uz Touring Karts. Znojenje kao u sauni, dok u poslednji par čistih gaća igrate Counter Strike protiv 8 naloženih tinejdžera. Košmar u najavi.
Da li ste mozda
baš vi ljubitelj onih uvrnutih filmova tipa Jurassic Shark ili Iron Sky? Ako
ste čuli za filmove, reklo bi se da jeste. A u tom slučaju je igra Zombie Army
4: Dead War prava igra za vas, jer i ona kao i gore navedeni filmovi i filmovi
iz tog žanra, spaja nespojivo. Naime o čemu se radi?
U ovom nastavku na Zombie Army Trilogy, naći ćete se u ulozi jednog od preživelih, koji će se svojim veštinama boriti da svet spasi od zombi Hitlera i njegovih hordi. Da, da… 1946. je godina i Hitler je našao nov način kako da čovečanstvu još malo zagorča život. Međutim, nije još sve izgubljeno, i upravo vi ćete pomoći da se svet spasi pošasti demonskog Hitlera, ojačanog zlim silama.
Horda, ali ne i alijansa
Na tom putu, imaćete naravno i pomagače kako u vidu ljudi tako i u vidu raznih malih spravica i pucaklji. Sve to će vam pomoći da Hitlerove pulene lagano naslažete na patos i sistemom “puc-puc, ožež’-ožež’ ” probijete vaš put ka narednim preprekama. Na raspolaganju ćete, u svakom momentu imati više vrsta oružja, u zavisnosti od toga kog karaktera ste izabrali. A svu opremu je moguće i nadograđivati kako u smislu statistika, tako i estetskih izmena.
Dakle, oružja
ima na pretek, ali ono što nismo mogli a da ne primetimo jeste jako konfuzno
nišanjenje. Nekako, kao da postoji neko tajno ubrzavanje kursora koje nismo
otkrili. Pa čak i kada smo smanjili osetljivost kamere, u nekim momentima je
bilo jako teško nanišaniti male ružne glavice zombi podanika. Sve ovo bi sigurno
bilo mnogo bolje da igru igramo na PC-u, jer miš i tastatura su “keva sa
varjačom” za pucačine iz prvog lica, no dobro.
Ima čak i visećih ajkula
U suštini, jako je bilo teško da se naviknemo na ovaj sistem nišanjenja. Zapravo, nikada nismo ni uspeli u potpunosti, ali uz određena podešavanja, moguće je doći do nivoa da “može da se igra”. A bilo bi šteta da ne može, jer igra obiluje interesantnim nivoima i postavkama istih, savršenim za testiranje širokog arsenala vašeg naoružanja. Govorimo o singlplejer kampanji, ali da ne bude zabune igra ima i onlajn segment koji vam takođe može doneti puno zabave.
Muzika u igri je jako zanimljiva i odlično se uklapa u celokupan ambijent. Isto tako, trebalo bi pohvaliti i zvučne efekte koji dodatno doprinose na atmosferi. Svi ti jezivi zvuci tumarajućih zombija i “pratećih vokala” okoline, doprinose na dobroj atmosferi. A moramo i da napomenemo jedan sitan ali kul detalj, u kom će igrači na PS4 moći da “uživaju”. Naime, svaki put kada stavite pauzu i odložite vaš kontroler, ne bi li odgovorili na poruku vašoj ljubomornoj devojci koja je u glavi već iskonstruisala šta radite i gde se nalazite, iz kontrolera će se čuti sablasan glas koji vas poziva da se vratite i nastavite igru. Mali ali opak trik programera iz Rebellion Developments-a. Ali itekako efikasan!
Jel se to kiša sprema
Grafika u igri je na zadovoljavajućem nivou. Lokacije su jako atmosferične i gotovo da možete da zamislite da se nalazite u tim opskurnim predelima alternativne prošlosti. Misije se lepo nadovezuju jedna na drugu, tako da nećete imati problema sa mozganjem gde dalje. Ono što je možda mali minus, jeste to što ukoliko zaginete, imate samo dve opcije za učitavanje igre. Jedna je od poslednjeg čekpointa, a druga iz sigurne kuće. Ukoliko slučajno izaberete opciju da želite da krenete iz sigurne kuće, vaš napredak od čekpointa će biti izbrisan. Pritom nema ni drugih opcija za čuvanje gde bi mogli da sačuvate igru na nekom određenom mestu.
Pa sada zamislite -na poslednjem čekpointu, vaša je energija na nivou devedesetogodišnje penzionerke iz Maksija koja usporeno gura prste u tikvice ne bi li proverila jesu li sveže, a sve to se desi baš pred veliki okršaj sa hordom zombija ili nekim jačim protivnicima. Energije nigde a vi ne možete da učitate deo gde ste bili puni snage i orni za bitku, kao mladi huligan što je sa mesinganom cevkom koju je našao u tatinom alatu krenuo na gostovanje u Inđiju istoimenom klubu. (Dovoljno živopisne analogije?)
Što veće to bolje
Ceo sistem čuvanja predstavlja čudnu odluku programera, ali nije nemoguće i prevazići ga. Kako? Pa npr. potragom za nekom energijom koju ste propustili, pa onda na sve ili ništa – punom koncentracijom na protivnike, jer smrt nije opcija! Taman posla da opet morate da tražite energiju po nivou. Naročito jer, koliko smo mi uspeli da vidimo, ona se pojavljuje na nasumično odabranim mestima. Ako se uopšte i pojavi! Sve ovo pričamo za srednji nivo težine i naviše, pa ukoliko ste toliko hrabri, evo male napomene. Kad poginete, pazite šta pritiskate, da ne biste morali sve “opet Jovo nanovo”.
Još jedan detalj koji je primetan, jeste to da u nekim momentima vaši meci kao da nemaju uticaj na protivnike, iako ste poprilično sigurni da ste ih overili baš tamo gde treba… To svakako ima veze i sa statistikama oružja, ali nekako je i to čudno odrađeno, pa sve stičete utisak da vas nišan vara kao što je Del Boj varao Bojsija u ponoćnoj partiji pokera. Za one koji ne znaju kako to izgleda, opisaćemo vam u par reči – vešto i bez očiglednih dokaza. Jer iako i sami znate da je prevara prisutna, nemate nikakvih dokaza za to. Pa vam jedino preostaje da pucate u masu po principu “paljba voljno”. Fantomski meci će već u nekom trenutku, valjda pronaći svoju metu.Kad vas već kursor lažljivac ne podržava u tome. Možda i on radi za Hitlera? Hm, treba o tome razmisliti…
U boj krenite junaci sviiii
Priča u igri je standardna za ovu vrstu pucačina iz prvog lica, bez previše veleobrta. Ali sa stabilnom idejom i zapletom na početku, koji će vam bar koliko-toliko pomoći da se uživite u ovaj svet strave i užasa. Svet u kom zlo preovlađuje i svuda je tama, a vi ste jedino svetlo. Zato osvetlite put pravednima i učinite da svetlost prevlada! Motivišuće, nema šta.
Sve u svemu, da rezimiramo. Ako ste ljubitelj naučne fantastike ili postapokaliptičnih igara sa zombijima i mnogo preživljavanja, onda je ova igra definitivno za vas. Jako je zarazno kada krenete da se jurite sa svim tim nakazama, postavljate im zamke i smišljate taktike kako da ih dignete u vazduh ili bar zavarate ne bi li prošli pored njih. Čak i pored nekoliko zamerki koje smo naveli, igra nudi dosta sati zabave a ne zahteva puno razmišljanja. Tako da, zavalite se u vašu fotelju, stolicu ili krevet i opaučite po zombijima, pa još jednom spasite svet od propasti, makar to i bilo samo u video igri.Sve se to negde računa…
Još u srednjoj školi na velikom odmoru, shvatio sam zašto ljudi ne poseduju super moći. Otkrovenje koje pamtim i dan danas i koje glasi: da posedujem super moć, od škole bi ostao samo ogroman krater.
I dok bi tako nešto bilo krajnje pogrešno (i još više zabavno), fantastična snaga je za mene oduvek bio jako primamljiv motiv. A Dragon Ball Z koji sam otkrio tih davnih tinejdžerskih dana, u potpunosti me je opčinio i pružio baš ono što sam želeo. Danas, želju za dobrom supermoćnom akcijom utoljavam… Šta, još uvek uz Dragon Ball Z?! Pa kako i ne, kada je ovaj kultni anime opstao tako snažno, da moć njegovih iteracija i dalje ne jenjava. Pa osim što je serijal izrodio toliko igara da im se ne zna broja, doživeo je čak i animirani nastavak pre nekoliko godina.
U potrazi za što boljim Dragon Ball igrama proteklih decenija, nezaobilazno sam se upoznao sa jednim drugim serijalom. Bile su to Ultimate Ninja (Storm) igre, fantastičnog japanskog studija CyberConnect2. Ti ljudi su u takvoj meri uspeli da prenesu energiju Naruto serijala, da sam igrajući njihove naslove, sve vreme imao samo jednu želju na pameti – da CyberConnect2 napravi jednu Dragon Ball Z igru.
Izgleda da su se replike zmajevih kugli, što onomad dobih od svog kuma za rođendan, konačno isplatile i ispunile mi želju. Jer igru pred nama, radio je upravo ovaj studio. Što je značilo da sam još pri prvim najavama, bio toliko zagrejan za igru da nisam smeo da gledam nove trejlere da ne bih totalno pregoreo u iščekivanju.
Dragon Ball Z igra u kojoj možete slobodno da se krećete po svetu i koja verno prati priču svojom sjajnom grafikom i animacijama? Zvučalo je kao nešto što je previše dobro da bi bilo istinito. Pa sam sa mnogo sumnji ali još više nadanja, uplovio u ovaj svet dugoočekivane igre mojih snova.
Kao prvo, Dragon Ball Z: Kakarot ipak nije “open world” igra. Više je u pitanju poluotvoren svet, koji se sastoji iz dosta manjih oblasti između kojih morate da koristite teleportovanje. Bilo je to prvo razočarenje za mene, na koje sam ipak nekako bio spreman. A i koje sam odlično podneo, nakon što sam shvatio da su i te manje oblasti dovoljno pune života da ne deluju isprazno.
Ali ono što mi je zaista skrenulo crne mislio, jeste Dragon Ball Z priča. Nešto što sam toliko puta pogledao iz različitih uglova, igrao ispočetka i nebrojeno puta analizirao, a što je opet uspelo da nekim čudo ostane dovoljno sveže da u meni iznova izazove onaj osećaj pustolovine i strepnje dok očekujem sledeći obrt.
Mada ni priča nije ostala bez svoje doze sitnih razočarenja, jer neki od mojih omiljenih trenutaka iz serije bili su ili znatno izmenjeni, ili u potpunosti uklonjeni. Na svu sreću, najveći deo priče je doživeo pravu malu renesansu, pa ga je sada moguće ispratiti kroz zaista prelepo konstruisan set animacija i igračkih momenata. Dragon Ball Z: Kakarot je nesumnjivo jedna od najlepših Dragon Ball igara svih vremena.
Pa da li je moguće da za najnoviju DBZ igru studija u koji sam polagao tolike nade, kažem da je jedna od najlepših, a ne upravo najlepša? Moguće je, jer za razliku od nekih igara koje su se pojavile u prošlosti, Kakarot me svojim prvim utiscima nije oduvao. Izgleda prelepo, ali kao da mu nedostaje izvesna doza poliranja koja bi zaokružila kompletan vizuelni kvalitet.
Ne moramo igru porediti ni sa mlađanom FighterZ tabačinom. Kada pogledamo kako je recimo izgledao 12 godina stari Burst Limit za svoje vreme, očigledno je da Kakarot nije neprikosnoveni vizuelni kralj DBZ sveta. Ali ruku na srce, ima i olakšavajuću okolnost. Jer u pitanju je jedna zaista ogromna igra…
Sve one lokacije iz priče koje ste poželeli da posetite, sada konačno i možete. Od brda i planina, pustara i mora pa sve do gradova i čuvenog Nameka – sve je dostupno za istraživanje. Prostranstva su ispunjena i gomilom stvari za skupljanje, pa ćete često leteti unaokolo u potrazi za što više dragocenosti. A letenje bi zapravo bilo još zabavnije, da ga ne ograničava mala visina do koje je moguće uzdići se, kao i čudne kontrole. Na svu sreću, ništa strašno nije u pitanju, ali je svakako i to moglo biti znatno bolje.
Dragon Ball Z: Kakarot je akciona RPG tuča za jednog igrača, što je važno napomenuti svima onima koji su se nadali da će biti prisutan i neki vid multiplejera. Da, ovo govorim dok gledam sebe u ogledalu i lijem gorku suzu. Jer, koliko god priča bila odlično ispričana a neki od momenata probijali sve granice, eskalirajući u potpuno moćno ludilo, borbe predstavljaju nešto slabiju tačku ove igre.
Akcija može biti dosta repetitivna, ispunjena spamovanjem jednog te istog poteza bez mnogo strategije. Sa druge strane, količina tutorijala i uputstava za igranje, mogućnosti za prekid komboa, bežanje i kontranapade je tako velika, da mi uopšte nije bilo jasno kako jedna jednostavna borba može da ispadne toliko komplikovana. Jeste, većina toga se svodi na pritiskanje samo jednog dugmeta, ali ukoliko malo ozbiljnije pristupite celom igranju, biće tu i izvesna doza naprednijih načina za igranje.
Ojačavanje likova borbom sa nasumičnim protivnicima na mapi, nema mnogo smisla jer većinu iskustva potrebnog za unapređivanje likova, dobijate upravo prelaskom priče. Ukoliko ste kojim slučajem preslabi za naredno poglavlje, igra će vas zasuti tolikom količinom EXP-a, da ćete baš kao i Goku postati deset puta jači u samo nekoliko epizoda.
Sve ovo nekako i ima smisla, jer šta drugo i rade likovi u seriji osim što treniraju? Tako je i njihov put kroz ovu, još jednom ispričanu priču, prožet treninzima i konstantnim unapređivanjem. Hteli vi to ili ne, Goku i kompanija će postati dovoljno jaki da mogu da nadmaše svakog protivnika. Baš neočekivano, zar ne?
No, kao očekivani dodatak za koji se nisam nadao da će biti interesantan, a nekako ipak jeste, imamo i sporedne misije. Iako nije u pitanju ništa inovativno i često se svodi na obične borbe ili potragu za nekim predmetom, opet je jako zabavno prelaziti ih zbog priče. To su više mali segmenti, koje uglavnom i nismo videli u pravoj priči ali ovde ili popunjavaju neke sitne rupe ili pružaju prosto zabavno skretanje sa glavne teme.
A ukoliko odlučite da se bavite sporednim misijama, računajte da ćete produžiti i ovako dugačku igru, koja u tom slučaju može potrajati i pedeset sati. Očigledno da je nostalgija i gomila ljubavi prema originalnoj seriji bila čak toliko snažna, da je osim neverovatno vernog prikaza kultnih akcionih scena, ostao i taj osećaj razvučenosti, dok željno iščekujete sledeće poglavlje. Sasvim prihvatljivo, što se mene tiče!
Kompresovati gomilu Dragon Ball Z epizoda u jednu video igru, kojom ćete ispričati celu priču, nije lak zadatak. CyberConnect2 je uspeo u ovome, ali naravno da nije sve idealno sprovedeno. Najveći problem uviđa se u vidu raštrkanosti kvaliteta, gde igra ne uspeva da održi konstantan nivo ispoliranosti. Dok su neke scene i momenti toliko dobri da ćete zaboraviti da dišete na nekoliko sekundi, dobar je broj onih koji nažalost izgledaju osetno lošije.
Činjenica je da je u pitanju igra koja je pravljena prvenstveno za ljubitelje serijala, koji će u njoj pronaći daleko više zadovoljstva od prosečnog igrača koji nije upoznat sa Dragon Ball Z fabulom. Ali to ne znači da u igri ne može da uživa i neko ko apsolutno ne poznaje ovaj svet. Čak naprotiv, ova igra će sigurno nekim ljudima biti polazna tačka zbog koje će se i zainteresovati dalje za ovaj kultni serijal.
Možda ima prilično velik broj nedostataka koji su lako mogli biti uklonjeni da su mene pitali za savet (ha!), ali nakon ovoliko pisanja koje je od silnih utisaka sa poteškoćom pratilo jasnu nit, za Dragon Ball Z: Kakarot mogu da kažem samo jedno… U pitanju je sjajna igra!
Ogromne količine ljubavi prema serijalu, curiće iz vaše konzole dok se Goku bude suočavao sa brojnim zlikovcima. Ukoliko ste ljubitelj Zmajeve Kugle, nema šansi da nećete sazvati ukućane da podignu ruke kako bi mogao da pozajmi malo njihove energije u borbi protiv Bua – samo zato što igrate ovu igru. A svet i njegove brojne lokacije, bez obzira na nedostatke u dizajnu, bez greške će vas progutati i učiniti da budete deo ovog sveta, više nego ikada ranije.
A ja, sada kada sam se uverio da su čuda moguća, idem u potragu za svojim replikama kugli, koje su se posle ispunjene želje raštrkale po mojoj spavaćoj sobi… Sledeća želja je da CyberConnect2, napravi Dragon Ball kompetitivnu tabačinu! Igru koja će sav kvalitet animacija usmeriti ka specijalnim potezima i uništavanju okoliša uz brdo prepoznatljivih poteza koje i dan danas pokušavam da izvedem dok niko ne gleda.
Dok na uzbrdici duge ulice jedne gradske opštine, još uvek leži neka srednja škola umesto velikog kratera…
AUTOR: Milan Živković Igruza potrebe opisa ustupio: Computerland
RPG Maker XP je sjajna alatka i ujedno i igra za kreativne ljude koji žele da ispričaju priču, iskažu svoju umetničku stranu i oprobaju se u „baby’s first video game” endžinu. A šta ako je ta priča fenomenalna?
To the moon nije nova igra. Izašla je davne 2011 i često sam slušao o njoj, imam je na Steamu ali je nikada nisam igrao. Nekako me stil nije privlačio a pride je te godine izašla gomila igara kao što su Portal 2, Skyrim, Dark Souls, Deus Ex Human Revolution, Witcher 2 i još mnogo hitova. Jedna ovako mala igra mi je samo otišla ispod radara i nikada je nisam probao. Ove godine sam napokon dobio priliku da je probam, i to na Nintendo Switch.
O ovoj igri ne mogu niti smem puno da pišem. Zamislite da je igra kao vizualna novela ali sa stilom grafike kao stari Final Fantasy sa minimalnim gameplayom ali dovoljno da vas okupira. Cela igra je jedna duboka, teška, melanholična priča koja vas konstantno drži i ne pušta.
Priča prati Dr. Eva Rosalene i Dr. Neil Watts koji rade za korporaciju Sigmund. Ova korporacija nudi pacijentima koji su na samrti da im ispune jednu želju tako što će pacijentu napraviti lažna sećanja pre nego što umru. Njihov nov pacijent, Johnny, ima želju da ode na mesec. Doktori tada, koristeći specijalnu aparaturu, ulaze u njegova sećanja i moraju da se vrate u detinjstvo kako bi Johnny-u kao detetu ubacili želju da ode na mesec. Pošto moraju segmentirano da se vraćaju kroz njegov život, polako unazad, niz zapleta, raspleta i detalja njegovog života se otkriva i svaki momenat će vas potpuno opčiniti.
Cela igra je prepuna emocija, prepuna lepih i ružnih momenata iz pacijentovog života. Proćićete kroz sve njegove bitne detalje iz života, njegov klimav brak, odnos sa njegovim bratom i ostale stvari koje ne smem da spomenem jer bi potpuno ubile imerziju. Kako se krećete kroz neko sećanje, skupljate detalje, predmete tog perioda kako biste mogli da odete dalje unazad. To je maltene ceo gameplay, skupljanje predmeta i čitanje fenomenalne priče. Postoji i mini igra gde rotirate kvadrate kako biste sastavili celu sliku predmeta koji vam treba, ali ovaj element izgleda veštački ubačen kako bi se samo produžila dužina igre.
Pored priče, jako bitan element cele igre je fenomenalna muzika. Melahnolični klavir će vas držati napetim i tužnim kroz sve segmente igre. Možda zvuči kao da je igra depresivna, i u nekim momentima i jeste, ali često se ubacuje humor koji razbije melaholiju, barem na momenat, kako biste mogli da napunite svoje emotivne baterije a igra, u nekim momentima čak, flertuje sa horor elementima. Iako igra vizualno nije najprivlačnija, kombinacija muzike i priče fenomenalno nadoknađuju manjak savremene grafike.
To the Moon je stvarno prelepa priča ispričana na moderan način. Igra svedoči koliko kreativni ljudi mogu da iskoriste dostupne alate i da naprave nešto stvarno nezaboravno. Plakaćete, smejaćete se ali ćete igrati i igrati i igrati jer na kraju stvarno želite da pošaljete Johnnya na mesec, opet, posle ovoliko godina.
AUTOR: Igor Totić
Igru za potrebe opisa ustupio: Xindong Network INC
Među JRPG fanovima Atelier franšiza je već dobar niz godina poznata i među njom se nalazi 21 glavni naslov kao i podjednak broj sporednih naslova koji su pravljeni za prenosive konzole ili se bave sporednim pričama. Ono što odvaja ovaj serijal od mora drugih i što ga je načinio toliko popularnim, osim devojčica kao heroina, je primarni loop baziran na alhemiji i pravljenju napitaka i opreme za grupu likova koju vodite kao i rešavanje glavnog problema i velikog zlog. DX verzija koju smo imali prilike da igramo i testiramo se bazira na Dusk trilogiji koja je prvo izašla za PS3 konzolu koju sad dobijamo dodatno ispoliranu i sređenu.
Priča se drastično razlikuje u sve tri igre i od drugog dela pokriva po dva glavna lika u svakom nastavku. U prvom delu ćete igrati kao titualrna Ayesha koja iz svoje udaljene, bezbedne, alhemičarske radionice kreće u avanturu da nađe način da spasi nestalu sestru. U drugom delu pratimo dvoje mladih alhemičara Escha i Logy koji se priključuju gradskoj upravi i odeljenju za istraživanje. Njihov cilj će biti da odeljenje predstave kao sposobno i korisno kako za grad tako i ostatak sveta, pored rešavanja privatnih problema i otkrivanja misterije levitirajućih ruševina. Treći deo će sve karaktere i priče uvezati zajedno u velku borbu protiv Dust efekta koji pokušava da isuši i uništi svet. Dva karaktera sa istim nadimkom i sličnim imenom će imati svojih razloga za okupljanje grupe avanturista za ovaj zadatak. Jedna heroina će biti tu kako bi spasila svoje selo i otkrila razlog zašto izvori vode presušavaju dok će druga biti tu kako bi uspela u svetu i učinila nešto što će je učiniti slavnom.
Glavni gejmplej je pretežno baziran na pravljenju predmeta, od napitaka pa do razne druge opreme, kao što smo napomenuli inznad, no naravno tu je brdo različitih karaktera i njihova interakcija, skupljanje materijala i neizbežna potezna borba. Pa da krenemo od početka, alhemija, ili ti sinteziranje predmeta. Sistem koji se pretežno identično koristi u sve tri igre osim teće gde je malo uprošćen se svodi na sakupljanje materijala i knjihovo kombinovanje tako da dobijete najbolji mogući rezultat za recepat koji trenutno pravite. Sakupljanje ćete vršiti tako što ćete istraživati razne regione i oblasti kroz koje butete putovali. Svaki od njih će imati specifične materijale i nepriatelje u njima. Bitna stvar koja važi za prve dve igre a maksimalno je uklonjena u trećoj je da sinteziranje i sakupljanje materijala troši vreme u igri. Ovo je bitno pošto ćete u igrama imati veoma ograničeno vreme da obavite neke zadatke, u prvoj jedan glavni tajmer da spasite sestru i manje za obavljanje sporednih poslova, dok će u drugoj igri ti tajmeri biti svedeni na obavljanje glavno zadatka na svaki par meseci u igri. Čak će vam i putovanje po mapi oduzimati vreme, tako da pored žongliranja raznih zadataka i pravljenja predmeta žongliranje vremena će vam takođe postati glavna obaveza u ovom serijalu. Doduše taman kad se naviknete na sve to stićićete do treće igre gde će vam sistemi biti ili uprošćeni ili kompletno uklonjeni kako bi vam igranje bilo prijatnije. Takođe nijedan JRPG naslo ne može da prođe bez šarenolikih čudnih čudovišta i borbe sa istim. Sistem borbe je odrađen na veoma primamljiv i intuitivan način pogotovu prihvatljiv igračima koji tek ulaze u ovaj tip igara. Potezna borba sa detaljnim prikazom kolko će koja akcija potrošiti vaše vreme i gde će vas prebaciti na traci za akcije. Ono što je zanimljivo jeste da je ovde igra poprimila možda najviše promena i modifikacija tokom sva tri dela tako da ćete definitivno imati sta novo da vidite i kombinujete kako budete prolazili kroz ovu trilogiju.
Vizuelni dizajn sve tri igre je apsolutno prelep. Iako sa zastarelom grafikom posle lepog poliranja i sređivanja koje nam stiže sa DX verzijom igre izgledaju sasvim fino. Tome najviše pomaže sto je ceo serijal rađen u veoma jakom anime/manga stilu tako da nema potrebe za preteranim detaljima da se ipak prenese sve što je potrebno. Doduše sinhronizovanje usana sa engleskom sinhronizacijom kao i poneka animacija je mogla bolje da bude odrađena.
Muzika je takođe veoma fina i tokom igranja ćete uživati u blagim numerama koje prate radnju. DX verzije takođe donose full sinhronizaciju na engleski jezik i u bilo kom momentu možete promeniti sa engleskog na japanski. Sama glasovna gluma je dobro odrađena i čak pored obilja ženskih vrisaka i pištavih glasova oni neće preterano da vam unište uši.
Glavna mana nije toliko vezana za pojedinačnu igru kolko za ceo seriajl. Naime ako igrate trilogiju po redu kako bi trebalo da se prelazi hronološki tehnički ćete početi od najteže i najkomplikovanije igre. Svaka sledeća će imati mnogo primamljivije sisteme i opcije kako za nove igrače tako i za one koji su već upoznati sa ovim serijalom.
Što se samog porta tiče pored napomenutog poliranja grafike i dodavanje engleskih glasova igra je dobila gomilu malih poboljšanja i modifikacija vezanih za čisto olakšavanje igranja. Stvari kao što su ubrzavanje teksta i borbe kao i mogućnost trčanja između ostalog. Iako ovo zvuči bezveze veoam će vam pomoći tokom same igre.
Ako vam je postalo dosadno igrati JRPG serijale kao sto su Final Fantasy, Tales of…, Trials of.. ili neke druge onda će vam Atelier biti savršena igra i serijal da uskočite u nju. Serijali se veoma brižno baziraju na karakterima, njihovim međusobnim interakcijama i naravno izgradnji i prikazivanju sveta u kom se nalazite. Igre su napravljene da i pored cimanja oko pravljenja svega i svačega idalje uživate u samom svetu. Cela Dusk trilogija dolazi u zajedničkom pakovanju tako da je apsolutno dobra investicija ako hoćete da se upustite i isprobate igre iz ove franšize.
Autor: Stefan Mitov Radojčić Igru za potrebe opisa ustupio: KOEI TECMO
Prvi projekat i prva igra koja nam stiže iz Typhoon studija izgleda kao veoma zabavan uspeh. U moru survivor igara, pogotovu onih baziranih na skupljanju materijala i praljenju opreme, teško je izaci iz Early Access faze a kamoli isplivati na površinu da vas drugi vide. Journey to the Savage Planet vam zato donosi kompletnu igru odma pred vas i kao dodatni šlag na tortu celu avanturu predstavlja na urnebesno humorističan način.
Korporacije uvek imaju brilijantne ideje kako da sa što manje investicija dođu do masivnog profita. Tu stupate vi i moža još jedan vaš prijatelj. Obični ljudi koji su se prijavili za posao u Kindred firmi, četvrtoj najvećoj kompaniji na svetu, koja vas šalje daaaaaleko u svemir na ne istraženu planetu da je kolonizujete. No kao što se to uvek dešava kada se koristi najjeftinija ponuda na tenderu tako vi završavate na pogrešnoj lokaciji i umesto planete bez ikakve inteligencije vi nalećete na matore ruševine i svet prepun raznoraznog opasnog života.
Ako ste ikada pre igrali igre kao što su Subnautica, Raft ili Breathedge imaćete ideju šta ovde da očekujete. Ukoliko pak niste glavni gejmplej će se vrteti oko toga da se nalazite na potpuno nepoznatoj i veoma opasnoj novoj lokaciji, bez ikakve opreme i sa minimalnim instrukcijama šta i gde da radite. Glavni cilj će vam naravno biti sakupljanje materijala i opremanje. Za razliku od nekih gore napomenutih igara ovde bar upočetku nećete imati problema sa nestajanjem vazduha pa ćete vaše istraživanje moći da radite dokle god želite. Sakupljanje materijala je takođe vrlo lako i uprošćeno na samo nekoliko glavnih komponenti, umesto brda različitih metala, kristala i tkanina. Sakupljaćete doduše aluminijum, karbon, silikon i vanzemaljske metale. Koristićete ih pretežno da unapređujete opremu koju imate kao što su ranac, vizir i oružje. Imaćete i nešto opreme da napravite kao što je kuka, šoker i drugi ali ništa konkretno za izgradnju lokacija ili vozila. Ali što vise stvari budete unapredili ili napravili tako će vam se otkljućati pristup ka sve većem predelu da istražujete, samim time što više opreme budete imali to ćete imati više zabave koristeći istu. Dok budete istraživali naravno naletaćete na gomilu žitelja planete koji nikako neće biti srećni što ste tu ili će vas pak smatrati dobrom grickalicom. Za odbranu ćete imati na raspolaganju Moćni Šamar!! Ozbiljno to vam je primarno za odbranu dok ne napravite pištoj koji vas odma stavlja na dobro mesto što se preživljavanja tiče. Ali osim par da kažemo boss okršaja većinom ćete imati samo manje probleme sa čudovištima.
Igra je malo dizajnersko čudo. Svet je apsolutno prelepo šarenolik i čudan, tako da gde god pogledate i šta god novo vidite ima da vam zaokupira svu pažnju dog ga skroz ne istražite. Svi do jednog čudovišta i čuda što se nalazi na planeti su ili preslatki ili prečudni ili jednostavno tolko jedinstveni da vam i neće smetati kada jedno od njih odluči da vas zaskoči i pojede.
Glasovna gluma je dobro odrađena ali je primarno odvojena na brodski kompjuter EKO koji će vam davati, kolko tolko, korisne savete i predloge tokom vaše avanture, ne brinite ni ona nije najnapredniji model. Naravno tu su povremena pojavljivanja šefa kompanije i nasumičnih reklama koje vam šalju da gledate ali pretežno ćete slušati svet oko vas i veoma ne empatičnog robota.
Glavna mana koja se može ovde iskusiti nisu greške ili preterano forsiran humor već sama dužina igre. Pogotovu ako je igrate sa još nekim igru možete vrlo lako i brzo preći ako se fokusirate na glavne ciljeve. Ali čak iako se odlučite da se zezate i istražujete nećete imati toliko prilika za to a da usput već ne napredujete kroz igru, čak i slučajno. Doduše kooperativan mod ima problema što se tiče konekcije i ko je host a ko se pridružuje ali to bi do sad tebalo da je sređeno.
Journey to the Savage Planet je veoma zabavno iskustvo pre svega. Sakupljanje nije iritantno i radićete ga usput dok igrate, svet je šaren i ineresantan za istraživanje i pre svega igra vam ćete oduzeti tonu vremena ako je vaše vreme za igru ograničeno, pogotovu ne za cenu za koju se daje. Igra takođe odaje dugom Metroidvania naslova sa načinom progresije što može uvući potpuno drugi tip igrača. Svakako pozitivna preporuka pogotovu ukoliko tražite neki naslov da igrate zajedno sa još nekim prijateljem ili partnerom.
AUTOR: Stefan Mitov Radojčić Igru za potrebe opisa ustupio: Typhoon Studios
Ukoliko bismo se bavili teorijama zavere, onda bismo i mi mogli da lansiramo jednu – Korona virus je zapravo “pustila” Bethesda jer se globalna pandemija pojavila baš u vreme izlaska najnovijeg DOOMa. Ima li boljeg trenutka za lansiranje neke igre nego perioda kada su svi kod kuće u samoizolaciji, karantinu ili policijskom času, kako vam draže i kako kod koga. A da za sve to ima i te kako dobar razlog, potvrdićemo i mi već u uvodu – DOOM Eternal je jak kandidat za jednu od igara godine!Direktan nastavak DOOMa iz 2016 godine odnosno peti deo DOOM franšize sveukupno nije ostvario taj “efekat iznenađenja” koji nam je priredio naslov od pre četiri godine. Jednostavno, sada smo već navikli na to DOOM “nove generacije” bude dobra zabava. To je stavilo i poseban pritisak na id Software da nas DOOM Eternalom naprosto “ne smore”.
Eternal se nastavlja na dešavanja iz 2016 i iznova stavlja u prepoznatljivo zeleno odelo Doom Guy-a odnosno zvanično Doom Slayera. Dve godine nakon DOOMa, Zemlja je preplavljena demonima koji su zbrisali 60% populacije. Doom Slayer još jednom mora da stavi svoju dobro poznatu kacigu na glavu i pokaže demonima ko je glavni.I ovaj nastavak propagira “non stop makljaža” stil igranja koji vas forsira da konstantno idete napred, ubijate demone i tako preživljavate. Što će reći da od “štekanja” ili laganog igranja nema ničega. Suštinski, svaki od poteza ima svoju svrhu – ako protivnika isečete motornom testerom, dobićete municiju, dok posebno brutalnim ubijanjem demona dok su “u šoku” dobijate zdravlje odnosno zdravstvene poene. Bacač plamena iz neprijatelja “isisava” poene za štit. Sve to uz prilično mali kapacitet oružja za municiju jasno stavlja do znanja kako DOOM morate igrati- malo seckanja motorkom kako biste dobili municiju koju onda upotrebljavate da brutalno ubijete demone kako biste prikupili zdravlje dok vam se za to vreme puni bacač plamena kojim ćete iz njih “izvući” štit i – tako u krug.
Tu i tamo nailazite na municiju i dodatno zdravlje ali u znatno manjoj količini nego što je dovoljno da se oslonite samo na tu darežljivost programera.Bilo da ste igrali originalni DOOM sredinom devedesetih ili reboot iz 2016 godine, oružja će vam biti dobro poznata – lanser raketa, plasma puška, poznata dvocevka, ručni top ali i BFG 9000 ponećete u rukama i naterati demone da odu na onaj svet (koji, nemamo pojma!). Neće doduše,biti bez svojih dodataka – kuka na dvocevki služi da se brzo približite protivniku ili zakačite na određenu površinu a DoomGuy-evo odelo sada poseduje i poseban lanser koji baca granate, ledene bombe ili već pomenuti bacač plamena.Unutar samih nivoa, novitet su prostorne akrobacije poput penjanja na zidove, odbacivanje od “vratila” i srpski rečeno “strejf” odnosno “dash”, kako se naziva u DOOM Eternal. I demoni su uznapredovali pa ih sada ima skoro duplo više nego u DOOM 2016 a među njima su popularni Marauder i Doom Hunter.
Zanimljiva stvar kod protivnika, kada smo već na toj temi, je što je u igru ubačen sistem oštećenja protivnika, tako da vizuelno možete videti kako im otpadaju delovi tela dok ih filujete projektilima iz kojeg god oružja koje u tim trenucima imate u ruci.
“Najjača” stvar kod DOOM Eternal je naravno sam gameplay. Šta više, priča je jednostavna, krajnje predvidiva i rekli bismo nepotrebna, ali u određenom smislu verovatno neophodna kako bi postojao makar i najmanji cilj za igrača – bez obzira na to što ćete verovatno već posle petog minuta zaboraviti što ste vi tu i šta uopšte hoćete da postignete. Sve što će vam biti bitno je kada će naići naredni talas protivnika jer je napucavanje sa njima tako j… zanimljivo! Gameplay je fluidan, ponašanje oružja odlično, protivnički AI na visokom nivou. Posebno impresionira predikcija vašeg kretanja – projektil će vas sasvim sigurno pogoditi ukoliko niste baš obazirivi. Šta više, osim ako niste mnogo iskusni u ovom tipu igara, ne predlažemo igranje na nivou težine iznad srednjeg, jednostavno, nemate šanse.Tokom igranja otključavaćete dodatke za oružja i samo odelo, koji će se pojavljivati u idealnim trenucima da vam igranje nikako ne dosadi. Taman kada mislite da ste savladali mehaniku u potpunosti, stiže ne samo novi protivnik već i novo pojačanje vašeg arsenala – bilo da je to unapređenje oružja, dodatni “zevzet” odela ili pak neki novi potez Doom Guy-a.
Multiplayer je naravno posebna stavka, pre svega sa svojim PvP opcijama u kojima je jedan igrač Doom Guy, drugi igrači su demoni. Nažalost, kako smo igru igrali na dan lansiranja nije bilo prilike da isprobamo previše opciju za više igrača, ali svakako planiramo u danima pred nama.Muzika odlična – grafika solidna – zahtevnost velika. Ni ne pomišljajte da igrate DOOM Eternal ukoliko nemate noviji računar, jednostavno, biće pravo mučenje. Među negativnim stranama pored priče možemo pomenuti i “platformske elemente” – jednostavno, ekipi iz id software ovaj deo očigledno ne leži – dosadan je, često nelogičan i bez ikakve potrebe. DOOM Eternal suštinski nema previše velikih unapređenja u odnosu na DOOM 2016 već seriju manjih koraka napred koji već dobro igračko iskustvo podižu za toliko. Neobično je da tako jednostavan koncept zapravo uspeva da vas drži prikovanim za ekrane. Još jedna potvrda toga koliko je dobar gameplay bitan i još jedan plus na strani igara koje uzimaju oldschool koncepte i uspešno ih prezentuju u godinama oko nas.
Davne 2014. sam imao lepu priliku da učestvujem na Global Game Jam koji je održan na jednom našem fakultetu. Bilo je to jedno vrlo uzbudljivo iskustvo jer sam u tih 48 sati koliko smo imali vremena da napravimo igru, video samo trunku kako izgleda svet razvoja igara i koliko su kreativni svi ti ljudi. Mi smo napravili jednu simpatičnu horor 2D avanturu koja nije najbolje prošla po rezulatima, ali smo se svi fino zabavili, upoznali nove ljude i imali smo jedno fenomenalno iskustvo koje nećemo zaboraviti. Moja ekipa se tada sastojala od 5 ljudi koji su se delili na Game i Story design, Art and Animation Designer, Coder/Developer, Sound Designer (moja malenkost). Ovo je bila optimalna količina ljudi, bez prethodnog iskustva u razvoju igara da se napravi tako omanja igra u ograničenom vremenskom roku.
Pomeri vreme 6 godina u napred gde ja ležim u krevetu, jednom rukom jedem Doritose dok drugom rukom dizajniram kompletnu 3D igru.
Dreams je jako teško opisati a i oceniti. Elaboriraću oko ocene na kraju teksta, jer ste je verovatno prvo i spazili, but hear me out. Dreams je švedski sto za 35 evra i možete da jedete koliko poželite a možete da odete i do kuvara da mu preuzmete posao.
Igru počinjete simpatičnim tutorialom gde birate malo čupavo čudo koje će vam maltene biti kursor kroz meni i creator mod. Tu vas igra nauči da igru igrate sa žiroskopskom funkcijom ps4 kontrolera ili sa move kontrolerima (što je još lakše). U početku sam bio skeptičan ovim pristupom ali se ispostavilo da je igra odlično optimizovana i da prati najsitnije pokrete, bez laga i imate baš prirodan osećaj dok igrate. Predivna intro sekvenca vas upoznaje sa svetom i idejom igre, ali vas ubrzo ostavlja da sami odlučujete šta ćete dalje.
Po završetku tutorijala, otvara vam se izbor: igrati ili praviti.
Dreams je kolekcija igara koja je pravljena u Dreams. Jedino tako mogu da objasnim. Igra nudi izuzetan, gotov, game engine, koji je zahteva nikakvo znanje programiranja niti dizajna zvuka niti narativa. Sve vam je u prstima i u mašti. Ceo creator deo je meni potpuno neverovatan koncept. Imate potpunu slobodu kreranja igre bilo da je 2D, 3D, avantura, pucačina, strategija, retro, i ostali SVI žanrovi koji postoje. U igri možete da pravite svoje modele, da ih oblikujete po vašoj želji. Možete da pravite i crtate pozadine ili da birate iz niza već postojećih templejta. Možete da pravite muziku i zvučne efekte za igre sa ingame muzičkim kreatorom koji je toliko detaljan da bi i dizajneri zvuka pocrveneli. Možete da postavljate razne okidače koji će se aktivirati pod uslovima koje vi odredite. Sve što napravite možete da sačuvate i iskoristite kao model za neku drugu igru. Sve što ova igra nudi u creator modu je neverovatno fenomenalno. Kako napravite nešto, instant možete da testirate i budete sami sebi QA inžinjer, bez učitavanja, bez kompajliranja, bez code commit-a. Sve vam je na dohvat ruke. Možda ovo sve zvuči previše i strašno, ali igra ima i dobre ingame tutorijale za svaki segment ali vas pušta da dozvolite mašti da luta i retko kad će vam vezati ruke.
Sa druge strane, igru koju napravite možete da sačuvate ili da pustite da bude javna u online PS4 kolekciji. Ovoj kolekciji mogu da pristupe svi koji poseduju igru i da isprobaju vaše remek delo koje će biti traženije od HL3. Već po izlasku igre, igara ima pregršt i izgubićete se u moru ponuda. Sve igre mogu da se ocene od strane korisnika i sigurno ćete naići na gluposti, ali visoko ocenjene igre su veoma, veoma zaslužile to. Naišao sam na remake Wipeout, Dead Space, Crash Bandicoot koji su me toliko impresionirali detaljima i koliko su verni originalima da nisam mogao da verujem da je ovo napravljeno samo sa PS4 kontrolerom. Onda sam naleteo na originalne igre i shvatio da ima mnogo, mnogo talentovanih i kreativnih ljudi u ovom našem hobiju zvanom video igre. Ljudi su pravili igre koje su ispoliranije od nekih velikih naslova današnjice (gledam u tebe Refunded!) i bio sam kompletno impresioniran na kraju svake igre. Na primer, demo The Encounter je izuzetno detaljan demo svemirske horor igre koja pravi neverovatno atmosferu a količina detalja je na nivou Star Citizen (ako ikad izađe…a neće). Mogao bih da provedem sate komentarisajući svaku kreaciju, ali ih treba igrati i treba doživeti van teksta jer ne mogu da prenesem svoje oduševljenje.
Dreams je igra koja nudi sve. Igrajte se, pravite, uživajte. Ništa vas ne ograničava. Ako vam se ne sviđa neka igra, napravite je sami a ako niste previše kreativni, uletite u more igara koje će biti sve bolje kako vreme teče i kako se igra bude nadograđivala. Dreams ima sve mane svih igara i sve vrline svih igara jer je Dreams kulminacija gaminga do sad. Nek Dreams bude kamen temeljac tehnologije i nek ne bude poslednja igra/alatka koja će pružati ovako iskustvo. Zato ova igra zaslužuje najveću ocenu, ali i najmanju jer u moru đubreta ćete uvek naći dragi kamen a i obratno.
