Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Ace Combat, nakon skoro punih dvanaest godina, se vraća na ekrane sa svojim sedmim izdankom. Popularna japanska franšiza, sa veoma specifičnom bazom obožavatelja, je uspela dobrim delom da ispuni visoka očekivanja, kako njenih fanova, tako i generalne gejming populacije. Ace Combat 7: Skies Unknown održava svoj potpuno originalni i veoma zabavan način pristupa modernim borbama aviona, pa ćete, bili ljubitelj istih ili ne, prosto imati tonu dobre zabave u ovoj igri.

Prvo pitanje koje izranja iz svega ovog izrečenog jeste – zašto? Ace Combat 7 se nalazi na jednoj finoj liniji između realistične simulacije i apsolutno arkadne igre, sa naravno dodatnim podešavanjima u vidu dva moda igrivosti – Assisted i Expert. Assisted mod je svakako mod za novajlije u ovakvim igrama, i svakako je dobrodošao za svakoga ko je nov u žanru, dok je Expert mod, kako kažu sami developeri, pravo iskustvo u kome se treba doživeti ova igra.

Sam gejmplej se sastoji iz toga da vi sa vašim avijatičarskim timom izvršite svaku misiju, gde ćete biti bačeni u ratnu zonu i imati sijaset različitih zadataka ispred vas, koji će uglavnom uključivati uništenje svega postojećeg. Misije su veoma raznovrsne, pa ćete u dvadeset misija, koliko kampanja nudi, uraditi sve što se očekuje od jednog vojnog pilota, poput uništavanja drugih običnih pilota, boss borbi u vidu borbe protiv nekih legendarnih pilota, diverzantskih napada, presretanja… Osim toga, imaćete i zadatke da pokosite velike bombardere, raznorazne kopnene instalacije protivnika, stealth noćne misije ispod radara, ludačke jurnjave iznad gradova, kroz kanjone i još pregršt drugih sitnih stvari. Sve je to odrađeno kroz dinamičan dizajn misija gde se vaš originalni cilj, koji ste dobili u brifingu, može drastično promeniti, kao i sama atmosfera celog zadatka. Zaista, ovde skidamo kapu na raznovrsnosti zabavnih misija koje igra nudi.

Igra poseduje čak trideset aviona, i mnoštvo različitih oružja za iste, što definitivno pruža smanjenju osećaja repetitivnosti. Svaki avion se ponaša potpuno drugačije, zvuči drugačije i stil igre u mnogome zavisi od njegovih karakteristika i za šta se oni najviše koriste. Tako imate različite avione koji su npr. veoma brzi lovci, napravljeni za vazdušne borbe, okretnost, brzinu i efikasnost u istim, dok imate i avione koji su dosta sporiji, ali su zato izdržljiviji u vazdušnim borbama ili su napravljeni za efikasno bombardovanje kopnenih instalacija. Osim njih, imate različite varijacije aviona koji su tu korisni za neke specifične situacije kao što je letenje ispod radara i slično. O vašem izboru aviona morate svakako voditi računa s obzirom da neke misije postaju apsurdno teške ako niste izabrali avion koji je pogodan za ispunjenje zadatka koji se nalazi pred vama. Takođe, možete unapređivati vaša oružja koja takođe jako utiču na vaš stil igre. Pri kasnijim iteracijama, pored standardnih mitraljeza i raketa, imate recimo rakete koje brže putuju, ali ih morate manuelno navoditi, ili npr. rakete koje nikad ne maše lociranu metu, ali za lociranje iste morate joj se više približiti. Ipak, u nekim misijama mogu lako isplivati poneke mane, kao što su određeni tajmeri u misijama, koji su ponekad prekratki i veoma iritantni, ma koliko veštine posedovali. Kontrola aviona je prezabavna i same borbe u vazduhu zahtevaju opreznost i poznavanje vašeg aviona i njegovih sposobnosti, pogotovu pri skretanju i energiji potrebnoj za isto. Igra poseduje tri nivoa težine, od lakog, preko srednjeg do teškog, gde je najviši nivo težine definitivno jedno veoma izazovno, možda pomalo i gnevno iskustvo. Tu takođe Ace Combat 7 ima jedan problem gde su checkpointovi u misijama veoma retki i razvučeni, pa će vas igra, ako poginete, vratiti na ne tako blisko mesto u misiji, pa vas čeka dosta ponavljanja, što naravno ume da zamori.

Priča prati konflikt između dve imaginarne države – Osea i Erusea. Erusea iznenada napada Oseu, provocirajući rat momentalno. Vaš pilot, zvani Trigger, je osuđen na vojni zatvor povodom ubistva bivšeg predsednika Osee. Naravno, ne ostajete tamo dugo, i dokazujući se uz nekoliko opasnih misija brzo se vraćate u vojsku. Priča deluje klišeizirano i jeste do neke mere, uz naravno doze japanskog hiperbolisanja, tipičnog za njihove igre, pa ćete na momente osetiti nivoe banalnosti u priči koji podsećaju na Metal Gear serijal igara. Ono što je neočekivano za ovakvu igru jeste njen veliki fokus na priču, pogotovu likove iz vaše jedinice i bitne figure van nje. Priča vam je dostavljena, pored sinematika van misija, najviše uz razgovore sa vašim saborcima i nadređenima u misijama, kao i kroz interakciju u istim, gotovo kroz celu misiju. Uprokos relativno ne toliko originalnoj podlozi za priču i klišeima, priča nikako nije dosadna i dobro je implementirana na takav način da vam misije budu zabavnije, i definitvno imerzivnije. Neki likovi su apsurdno napisani, sam čin ubijanja svega što postoji i uništenja u misijama ide malo van logike, ali sve to čini ovu igru jako zabavnom, čak i uz malo komičnog faktora u priči zbog tih aspekata.

Dizajn zvuka je odličan, uz kvalitetne slušalice osetićete se kao da ste zaista u kakvoj vazdušnoj borbi. Glasovna gluma je sasvim na mestu, i veoma je bitna s obzirom da se veći deo priče tako dostavlja, tj. kroz razgovore tokom letenja. Zvukovi motora aviona su svi distinktivni i zvuče veoma autentično, kao i zvukovi eksplozija, vazduha kroz koji prolećete, okretanja i generalno svi efekti su vrhunskog nivoa. Sve to, podrazumevajući da kod ovakvog tipa igre zvuk igra jednu od najbitnijih uloga, doprinosi odličnoj audio-vizuelnoj prezentaciji cele igre. Avioni izgledaju maestralno, veoma detaljno i verno preneseno unutar igre. Oblaci i generalno vremenski efekti, pogotovu nepogode poput oluje, pored toga što igraju bitnu ulogu u smislu zaklona, magljena ili zaleđivanja vaše kanope, isto tako vizuelno izgledaju fantastično. Zamerke se teško mogu pronaći, ipak, kao što ume biti običaj kod letačkih igara, kopno nije dobilo previše posvećenog vremena. Iako izgleda bolje nego bilo koji rad u nekoj letačkoj igri i poseduje solidnu količinu detalja, ponaša se kao da ima dva stanja – uništeno i neuništeno. To može oduzeti na imerzivnosti ponekad, pogotovu pri niskom preletanju već razorenih lokacija. Ipak na kraju svega vizuelni utisak je definitivno autentičan.

Igra radi u skoro konstantnih šezdeset slika po sekundi na PS4 Pro, uz povremene padove prilikom većih gužvi na nebu i izraženijih eksplozija. Kontrole su lepo raspoređene, i iako igra ponekad ima manjak tutoriala za određene delove, baš to čini igru zanimljivijom i intuitivnijom za određene manevre i radnje. Sve ovo čini Ace Combat 7 jednim veoma izazovnim, ali zabavnim i gotovo potpunim iskustvom. Uprkos nekim sitnicama, konačno se možete ubaciti u kožu pilota i počešati taj Top Gun svrab koji vas muči već dvanaest godina ako ste stari fan serijala ili ste jednostavno novajlija žanra koji želi svoju dozu adrenalina i strategije koju ova igra savršeno nosi.

AUTOR: Nikola Aksentijević

Igru za potrebe opisa ustupio Computerland

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom 123. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Prošlo je skoro pet godina od kada se na tržištu pojavio Logitech G502, miš koji je u tom momentu bio naslednik legendarne MX500 serije uređaja. I dan danas ovaj model važi za jednog od najboljih na tržištu o čemu govori i činjenica da Logitech nije predstavio novi model, već pre, mogli bismo reći, restajling postojećeg sa novim motorom, odnosno iz gejming perspektive sa novim optičkim senzorom.

Logitech G502

Prvo moram naglasiti da sam delimično pristrasan prilikom pisanja ovog opisa jer su mi kroz ruke tokom godina prošle verovatno desetine gejmerskih miševa, a kao svoj primarni uređaj za igranje već više od četiri godine koristim upravo prvu iteraciju G502 – Proteus Core. Nakon toga se pojavila i varijanta Proteus Spectrum koja je donela praktično jedinu izmenu u vidu RGB osvetljenja što naravno nikako nije zahtevalo da zamenim svog glodara novijim modelom. Međutim ono što sam ja shvatio – da je Logitech napravio zaista izvanredan model kome zapravo i nije neophodno veliko unapređenje, je izgleda isto shvatio i tim iz Logitecha. Jer kada pogledate originalni G502 i ovaj Hero model, fizički gledano ne postoji razlika. Dobro, novi model takođe ima RGB osvetljenje i potpuno je tamne boje naspram malog plavog detalja na originalu, ali suštinski gledano je spolja sve isto. Uostalom zašto i menjati nešto što radi!

G502 je standardni žični miš malo većih gabarita i težine tako da lepo leži u ruci, a težinu možete regulisati i priloženim tegovima koji dolaze u posebnoj kutiji i stavljaju se ispod poklopca uređaja koji se zatvara magnetom. Sa 121 grama osnovne težine ovo je uređaj za one kojima težina prija, a možete ga dodatno otežati sa još 5 tegova od po 3.6 grama. Miš je prilagođen za dešnjake, što treba imati u vidu ako vam to nije primarna ruka, jer se kod nas dosta teško mogu nabaviti varijante za levoruke. Tu je 11 programabilnih dugmića kojima možete dodeliti različite funkcije, a tu je i takozvano sniper dugme koje se nalazi ispod palca desne ruke, koje funkcioniše kao neka vrsta kvačila – kada držite ovo dugme osetljivost se prilagođava onome što ste definisali za sniper mod, a odmah po njegovom puštanju se DPI vraća u normalu.

Možete podesiti do šest nivoa osetljivosti koji će biti adekvatno prikazani u vidu tri mala led indikatora sa gornje strane. Podešavanja će biti sačuvana u samom mišu, tako da vam kasnije neće biti potreban Logitech softver ukoliko hoćete uređaj da koristite na drugom računaru. Još jedna zanimljivost koja je i sada zadržana na G502 jeste dvostruka funkcionalnost točkića, koji može biti u standardnom modu sa podeocima, ili u slobodnom modu, gde možete vrteti točkić praktično unedogled.

Miš se na računar povezuje preko USB konekcije, a može se primetiti da je tekstura končanog kabla nešto drugačija nego ranije, ali je u pitanju vrlo sitna promena.

Hero senzor

Glavna novina ovog modela jeste novi Hero senzor unutar miša s kojim smo već imali prilike da se susretnemo na modelu G Pro Wireless. Rezolucija je 16.000 DPI što je za nekih 6.000 DPI više nego na prethodnom modelu i tu se ogleda najveće unapređenje, ukoliko vam je takva rezolucija zaista i neophodna. Tu je i mogućnost da bez problema isprati ubrzanje od više od 400 IPS, odnosno inča u sekundi, što znači da ukoliko želite da zbunite senzor ovog miša, morali biste da napravite pokret brži od 10 metara u jednoj sekundi – zapravo mi ne pada na pamet ni ideja kako bismo ovo mogli da proverimo.

Izdržljivost

Jedna od glavnih karakteristika koje dosta često naglašavam kod Logitech proizvoda je izdržljivost – ja G502 miša koristim već oko četiri godine kao osnovno sredstvo za igranje i sve ostalo na računaru i on bukvalno ne pokazuje nikakve znake habanja. Sasvim je moguće da ja i nisam baš prosečan korisnik i da o svojoj periferiji vodim više računa od drugih, ali posle ovako opsežnog testiranja mogu apsolutno da potvrdim kada Logitech kaže da glavni klikovi na mišu treba da izdrže 50 miliona pritiskanja a klizači sa donje strane više od 250 kilometara „vožnje“ to zaista i misle. Realno nije to baš slučaj sa svim proizvođačima periferija, čak ni onim iz premium segmenta.

Zaključak

Logitech G502 Hero miš zapravo i nije nov model, to je samo unapređenje već postojećeg, odličnog modela. Sa te strane, ako već posedujete prethodni model, a niste profesionalni esportista kome baš treba ekstremno visoka DPI osetljivost novog senzora, nema razloga da uopšte razmišljate o zameni. Opet, ako do sada niste koristili G502, Hero model je možda prava prilika da sebi priuštite jedan zaista vrhunski gejmerski miš, jer i posle skoro pet godina na tržištu ovaj model zaista spada u sam vrh ponude i nema nameru da se odatle skloni. A to već govori samo za sebe!

Karakteristike:

U svetu čudnih kombinacija naizgled nespojivih elemenata, Kingdom Hearts bez sumnje grabi prvo mesto. Zamislite Gigu Moravca u svetu Terminatora 2 dok se bori protiv hordi zlih pokemona u potrazi za porodičnim blagom. E pa, čak i takav spoj deluje skladnije od onog u koji nas je odveo još prvi Kingdom Hearts naslov, koji je još čudnija mešavina elemenata od ovog teksta gde pominjem Gigu Moravca i pokemone u istoj rečenici…

Sedamnaest godina je prošlo od prve igre, a ja i dalje ne mogu da shvatim kako je igra puna Final Fantasy elemenata uspela da se pomeša sa Dizni univerzumom i da od svega napravi dobru zabavu. Voleli ovaj serijal ili ne, ipak je u pitanju podvig vredan divljenja. Podvig koji je trajao ne par, već preko desetinu uspešnih i voljenih igara koje se protežu na skoro dve pune decenije.

Kingdom Hearts III je jedan od najiščekivanijih nastavaka svih vremena, kada su video igre u pitanju. I dok su hiljade fanova već dvaput prešli igru dok vi tek čitate ove redove, da vam odmah kažem nešto… Ni ja nisam bio ljubitelj serijala. Poštovalac – da, a i kako ne bih kada uzmemo u obzir njegovu veličinu. Ali rekao bih da sam tek posle ove igre postao i iskreni obožavalac.

Nisam kompletirao mnogo naslova serijala, tako da je za potpuno shvatanje i ovladavanje čuvenom konfuznom i kompleksnom pričom, bilo neophodno nekoliko litara kvalitetne kafe i poprilična minutaža onlajn objašnjenja i video sižea. Potpuno ovladavanje pričom? Koga ja lažem, još uvek mi se vrti u glavi od pokušaja da sve povežem. Ali lepota ovog trećeg dela je u tome što i ne morate da razumete gotovo ništa, da biste uživali u igri.

Nakon što odgledate pregled dešavanja iz prethodnih delova u obliku opcionog videa u trajanju od dvadesetak minuta, slobodno možete da se pomirite sa činjenicom da se ova priča teško žvaće čak i ukoliko ste kompletirali sve prethodne delove. Na trenutke, sve deluje čak kao da za cilj ima da bude što konfuznije. Ali glavna nit duž koje negativce možete da prepoznate iz aviona a strast protagonista u borbi protiv zla osetite bez problema, dovoljna je za kompletno uživljavanje u priču ma koliko ona nejasna i kompleksna bila.

Kingdom Hearts III je zapravo jedan karneval pozitivnih utisaka. A kako imam tu slobodu i privilegiju da vam pričam o njima, bez mnogo muke ću izdvojiti nekoliko najupečatljivijih. Za početak, igra izgleda sjajno! I to ne samo ako bacimo oko na određen element, već u celini, kao igra jako širokog vizuelnog dijapazona. Lokacije i vizuelni stilovi, s obzirom da se radnja odvija u mnogim različitim svetovima Diznijevih i Piksarovih filmova, briljiraju svaki na svoj način.

Šta više reći osim da kada ugledate svet i postavu prvog filma “Priče o igračkama”, ne možete da izbegnete, a da ne pomislite da sada igra izgleda lepše nego nekada taj višemilionski, kompjutersko animirani film. Svetovi su prelepi, animacije likova sjajne, a kompletna lista detalja i efekata kojima su okupane grandiozne borbe, nimalo zanemarljiva.

Kao verovatno najinteresantniji element igre, ubedljivo stoji njen akcioni segment. Uopšte se ne sećam da je borba u ranijim delovima bila ovako zabavna! Kao kiša električnog dinamita prosuta preko čeličnog Diznilenda okupanog neonskim svetlima… Sve je jednostavno, haotično, grandiozno i prenaglašeno. Komande su lake za uhodavanje, a borbe se svode na punjenje specijalnih poteza u čijem izvođenju, osim vas, evidentno uživaju i protagonisti. Veliki broj specijalnih napada jesu neke od vožnji i atrakcija Diznilenda, tako da nije ništa neobično što uživaju… Zamislite džinovski brod koji se vrti i razbija talase protivnika ili vrtešku ili rolerkoster! Dobro, priznajem, zvuči čak pomalo i glupavo.

U suštini, to kao da i jeste cela poenta ovog serijala. Stvari koje zvuče bezvezno ili ne daj Bože – jadno, nekako uspevaju da budu kul. Da budu veoma kul! Miki Maus obučen kao Klaud Strajf i ratnik Šilja predvođeni “fajnalfantazijskim” protagonistom u borbi protiv Grdane i sila mraka mogu da budu kul? Govorim kako će pre dinar da bude valuta Evropske Unije, i već pola sata kasnije zadovoljno jedem svoje pogažene reči jer igra je zabava bez presedana!

Kako se priča odvija kroz razne svetove Piksar i Dizni filmova, povremeno prateći i njihovu radnju a nekad i razvijajući svoj originalni zaplet, ceo narativ je zabavan i bez da razumete ili pratite glavnu priču franšize. A put između ovih svetova, predstavljen je kontrolisanim putovanjem kroz trodimenzionalni svemir. Dakle, vi birate sledeću destinaciju a na putu sakupljate resurse i borite se protiv neprijatelja u brodu koji takođe možete da unapređujete. Na ovaj način, cela avantura odaje snažniji utisak celine, a kompletan gejmplej je bogatiji za još jednu dimenziju.

Ono gde Kingdom Hearts III apsolutno ostavlja bez teksta, jeste količina sadržaja i varijacija u izvođenju kojima vas konstantno bombarduje. Tu je pregršt mini igara, mogućnost da fotografišete sebe i okolinu, igrate igre na mobilnom telefonu… I to je samo početak, jer aktivnosti kojima se možete okupirati ne samo da su zanimljive kada ih prvi put otkrijete već daju razloge da ponovo posetite pređene svetove i otkrijete nešto sasvim novo.

Tokom 14 godina iščekivanja trećeg nastavka, bilo je dosta Kingdom Hearts igara koje su nosile čudne numeričke nazive. 2.8 i 0.2 su samo neki od njih… I dok me je podnaslov jednog od prvih poglavlja trojke pošteno nasmejao jer se zove Kingdom Hearts 2.9 (kao – e, tu smo, samo još malo pričekajte da se ubaci zaprška), bio je to poslednji decimalni korak ka kompletnoj trojci i zaokruživanju celog kompleksnog iskustva. Čekali epilog ovog dugog serijala kao fan ili samo kao posmatrač, nije svejedno posvedočiti oduženom finalu… A to je zbilja jedan neverovatno moćan no setan osećaj.

Zapravo, finale trećeg dela odnosno i celog serijala, verovatno je i najslabiji deo ove igre. Kulminacija isprepletanih elemenata koji su vodili ka ovoj tački, kao da je morala biti nekako više… zadovoljavajuća. Ali na neki način i ova činjenica ostavlja suptilnu poruku. Da cilj i nije toliko važan koliko samo putovanje. A putovanje kroz ovaj poslednji deo kultne “trilogije”, sve je samo ne dosadan.

Kingdom Hearts III je jedno izuzetno zabavno iskustvo, bez obzira da li pratite i kapirate priču od samog početka ili ne. Uplovili u njen univerzum kroz zaplet, likove ili samo filmske teme i akciju, nema šansi da budete razočarani ovim dugoočekivanim naslovom. Treći deo smo možda dugo čekali, ali ćemo ga još duže pamtiti. Pamtiti kao igru o kojoj se može reći mnogo, ali nikada apsolutno sve. O kojoj se može reći dosta toga, ali nikako da je u pitanju jedno dosadno iskustvo. U pitanju je spoj koji ne bi trebalo da bude kul ali iz nekog razloga jeste! U pitanju je bunar zabave koju niko ne očekuje kada prvi put pogleda u njega.

Sjajna igra i velika preporuka.

AUTOR: Milan Živković

Igru za potrebe opisa ustupio Square Enix/Computerland

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Cadia. Prva linija odbrane na putu 13. crnog krstaškog pohoda Haosa. Imperijalna garda stoički brani i čeka jeretike i pomno prate The Eye of Terror. Abaddon the Despoiler kreće u svoj novi pohod i prva planeta na udaru je baš Cadia. Priča se da je planeta pukla, ali Imperijalna Garda nije.

Ja ne verujem da sam dočekao ovu igru. Tindalos savršeno razume Warhammer 40k univerzum i to su dokazali sa prvim delom. Drugi deo je samo stavio tačku na njihovu strast prema ovoj franšizi i mislim da niko drugi nije uspeo da prenese ovaj univerzum na interaktivni medij tako dobro kao što mogu ovi sjajni developeri.

Igra počinje 13. crnim krstaškim ratom, predvođenim Horusovom desnom rukom, Abaddonom, 800 godina nakon završetka prvog dela. Cadia pada, kapetan Spire izlazi iz Warp-a posle toliko godina, željan jeretičke krvi. Uvodne misije počinju bombastično, Unreal engine pršti na sve strane i pokazuje svoje sposobnosti koje developer sjajno koristi. Kreće apsolutni haos! (no pun intended). Ne znam šta da očekujem dalje, jer mi se prvi deo toliko dopao, a drugi već počeo toliko snažno, da sam zajecao od sreće kao malo dete.

Kampanju možete da igrate sa Imperijalcima, da ne kažem Lojalistima, te Necronima i Tiranidima. Ove dve poslednje rase su bile pravo iznenađenje, jer se ne pojavljuju često u igrama kao igračke rase. Svaka rasa ima svoje mehanike, pogotovo se Tiranidi igraju drugačije. Imperijalci nisu mnogo promenjeni u odnosu na prvi deo. Imate pod-frakcije (Mechanicus, Adeptus Astartes, etc) od kojih dobijate brodove i pravite flote. Svaka pod-frakcija je specijalizovana za nešto, recimo Adeptus Astartes se specijalizuju za ukrcavanje i prenošenje trupa na neprijateljske brodove. U

Armadi 2, strategija se dosta zasniva na ukrcavanjima i na osoblju koje se nalazi na brodovima. Ako ubijete celu posadu, brod nastavlja da pluta, a ako je to vaš brod, Imperijalci mogu da ga ukrcaju i da ga ponovo aktiviraju. Vraća se i mehanika bežanja u Warp koja služi da vam spasi brod ako mislite da ćete ga sigurno izgubiti, ali to bežanje nosi i rizike sa sobom jer je Immaterium nepredvidiv i može da vam dodatno ošteti ili čak uništi brod. Necronska kampanja je slična Imperijalnoj u izvođenju, ali imaju potpuno drugačije mehanike. Na primer, možete da prizivate nove jedinice u pomoć ili da se teleportujete. Obe kampanje imaju zajedničke elemente priče, pa će fanovima biti vrlo interesantno da saznaju šta se dešavalo iza kulisa kad je Cadia padala.

Između misija unapređujete flotu i pomerate se na galaktičkoj mapi. Cilj je uglavnom da se zauzme sektor i da se oslobode sve planete od napada Haosa. Ovaj deo je poznat po nekim elementima iz prvog dela, ali ovde dvojka gubi poene. Interfejs i unapređivanje brodova, kao i pregled istih, je znatno pojednostavljen i nije toliko „epic“ kao što je bio u prvom delu. Zbog gore navedenih pod-frakcija, i njihovih mehanika, nemate više toliko opcija za unapređivanje brodova kao ni onaj divni gothic interfejs iz prvog dela. Sad je sve nekako…plavo. Ovo je jedini deo igre koji mi se nije dopao i zbog toga me je baš ubadao u oči.

Mislite da sam preskočio Tiranide? Nisam. Oni su potpuno zasebna priča, igra u igri. Cilj Tiranida je da se šire i proždiru sve što stignu. Osvajanjem sistema između misija, dobijate resurs koji je ograničen u odnosu na sistem. Kad „pojedete“ sve u sistemu, resursa više nema i tad morate dalje. Tiranidi ne bi bili Tiranidi kad ne bi mogli da u jednom trenutku iskoriste biomasu da prizovu Space Hulk. Neverovatan osećaj.

Sam gejmplej je manje više ostao isti. Mape su i dalje izometrične i igra tera igrača više na sporu strategiju nego na mikro menadžment. Pozadine su sad mnogo bolje i same mape imaju dosta prepreka, kao što su asteroidi, mine, stacionarni topovi i dr. Igra je i dalje dosta spora, ali brzina tokom kampanje može da se podešava tokom same misije. AI neprijatelja je dobar i izazovan čak i na najmanjim težinama ali AI vaših brodova ako ih direktno ne kontrolišete je užasan. Više puta mi se desilo da odredim metu i kažem brodu da napada poseban segment a on odluta negde van dometa i moram ručno da ga vraćam. Gejmplej ima toliko opcija i toliko stvari se dešava u isto vreme da će vam svaka partija biti drugačija, pogotovo u multiplejeru.

Kada smo kod multiplejera, on podržava 12 frakcija sa svojim pod-frakcijama i to je dosta opcija. Mislio sam da ovo neće moći da se izbalansira, ali to nije bio slučaj. Nikada nisam osetio da me je neko dobio zbog lošeg balansa, uglavnom sam gubio zbog loših odluka. Jedna dobra ili loša odluka u ovoj igri može da odredi ishod cele partije.

Battlefleet Gothic Armada 2 je najbolja strategija koju sam igrao još od prvog dela. Nemam dovoljno reči da opišem koliki utisak je ova igra ostavila na mene. Balans težine, koji vaša osećanja tera da skaču od euforije do totalne depresije, je odličan. Od svake pobede ili gubitka, naučićete vredne lekcije koje će vam značiti u sledećoj partiji. Mane koje bih morao da prepišem ovoj igri su ponekad loša glasovna gluma i interfejs. Pored toga, svaki ljubitelj RTS žanra ne sme sebi da dozvoli da propusti ovu igru.

AUTOR: Igor Totić

Igru za potrebe opisa ustupio Focus Home Interactive

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom 123. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Kako bi bilo voziti viktorijansku lokomotivu po nebesima i svemiru? Kakvi li se kosmički užasi kriju iza oblaka, a kakvi u komadima kopna koji plutaju prazninom? I koliko košta da se preveze flaša rafinisanih isisanih duša od đavola do opijumskih podruma najbliže luke?

Nakon uspeha igre Sunless Sea, iz Failbetter Games studija nam stiže još jedno čedo smešteno u Fallen London univerzum. Kao i njen prethodnik, Sunless Skies je većim delom finansiran putem Kickstarter kampanje koja je ispunila svoje ciljeve za svega tri dana. Ali njen razvojni put je bio sve samo ne gladak, jer je igra odlagana već dva puta! Prvi planirani datum za izlazak je bio u maju prošle godine, a zatim i u septembru, kada je doživela  svoje drugo odlaganje. Na kraju – posle neočekivano dugog Early Access perioda na Steamu – konačno je dobila svoj konkretni datum izlaska – 31. januar! Mi smo dobili našu kopiju desetak dana ranije kako bi stigli da pripremimo recenziju za februarski broj, koju sada imate priliku da čitate.

Radnja igre je smeštena nekih desetak godina nakon događaja iz prethodne igre, a ovaj put preuzimate ulogu kapetana interplanetarne lokomotive. Kontrole su slične kao kada ste upravljali brodom, mada se lokomotiva ponaša nešto drugačije, što znači da ćete morati da ovladate tehnikom upravljanja svojim novim vozilom. Još jedna novina je i opcija periodičnog “strafe” manevra po cenu pritiska u kotlu. I oružje funkcionise nešto drugačije, zavisno od klase topova, a ispaljivanje hitaca takođe povećava pritisak. Ako pritisak dođe do maksimuma, lokomotiva može samo da nastavi da se kreće dok se on ne otpusti posle nekoliko sekundi – pa spamovanje komandi može da dovede do katastrofe u opasnim situacijama. Kao i pre, vozilo je moguće opremiti dodacima, kao i regrutovati oficire za razne pozicije, a svaki od njih pored svojih bonus statova sa sobom donosi i svoju zasebnu priču. I sistem kreiranja kapetana je dorađen, te vam nudi više izbora kada je njegova pozadinska priča u pitanju, a posebno je zanimljiv njegov dalji razvoj kroz rast nivoa i skupljanje XP poena. Tako možete “dopisati” delove njegove sage svaki put kada dobije novi nivo, a oni se onda odražavaju na njegove statove.

Ipak, glavni element igre je svakako priča koju polako otkrivate istraživanjem sveta oko sebe. Gde se u Sunless Sea-u svet sastojao od jedne celine, ovde ih je četiri, a svakoj se pristupa kroz posebno kontrolisane stanice – što znači da postoji praktično četiri puta više sadržaja za prolazak. Tok i mehanika priče se nisu mnogo promenili u odnosu na prethodni naslov i u srži nose isti ton uvrnute fantastike, mada treba napomenuti da se oseća odsustvo vodećeg pisca i producenta, Aleksisa Kenedija, koji trenutno sa slavnim studijom BioWare radi na novoj Dragon Age igri. To se ogleda u tome što se ponekad čini kao da smo neke od scena već odigrali ranije, ili da su neki delovi literarno bespotrebno uvijeni samo zarad efekta, bez obzira na sadržaj. U prevodu, parafrazirajući citat Patrika Lencionija: ako je sve uvrnuto, onda ništa nije uvrnuto. Sa pozitivne strane, treba pomenuti i zanimljive paralele sa nekim od autora poput C.S. Luisa ili H.G. Velsa, koji su sigurno inspirisali okoline kroz koje putujete i teme kojima se igra bavi.

U suštini, kao i u prethodnoj igri, vozićete svoju lokomotivu preprodajući potrepštine kako bi došli do sredstava za preživljavanje i unapređenje vozila i u međuvremenu rešavati zadatke i razne elemente priče kroz vizuelnu novelu. To dovodi i do možda glavnog problema ove igre, koji je zbog manje magnitude pređašnje bio koliko toliko ograničen, ali u Sunless Skies-u posebno dolazi do izražaja – roguelike elementi u paru sa krajnje rudimentarnim mehanikama igre prosto staju na put narativu koji pokušavate da pratite i dovodi do mučnog grinda ili cikliranja kapetana dok sve ne dođe na svoje mesto. To ne bi bio toliki problem da smrt kapetana u „dinastiji“ ne znači i ponovni početak SVIH zadataka. Dakle, svaku nit priče koje ste već prešli je potrebno preći iz početka sa novim kapetanom, uprkos tome što je naslednik dobio mapu, brod i deo sredstava i iskustvenih poena.

Još jedna zamerka je i to što su za razliku od mora, nebo i svemir daleko praznija prostranstva i previše delova mape liče jedni na druge, tako da putovanje postaje veoma monotono kada prođete isti oblačni ambis po pedeseti put – ponovo nešto što je pomorska igra rešila na mnogo bolji način. I na kraju, mogla se očekivati i bolja upotreba trodimenzionalnosti koje nebesko putovanje sugeriše. Samo dodavanje „strafe“ opcije nije dovoljno opravdanje za nedostatak promene vertikale putovanja. Sa te strane se pilotiranje nebeske lokomotive ni malo ne razlikuje od vožnje podzemnog broda – a uz Zubmariner ekspanziju je taj isti brod mogao i da zaroni!

Uz sve to, ipak se mora reći da je Sunless Skies veoma zarazno i zabavno iskustvo za sve ljubitelje vizuelnih novela, kao i palp i viktorijanske steampunk literature. Zamerke se uglavnom vezuju za nedovoljno razvijene RPG i roguelike elemente igre koji donekle sputavaju iskustvo, kao i neke neiskorišćene potencijale. Ipak, za sve one koji su jedva čekali nastavak Sunless sage, Sunless Skies će sigurno biti zanimljivo putovanje.

AUTOR: Miljan Truc

Igru za potrebe opisa ustupio Failbetter Games

Pre više od 10 godina se na tadašnjem PlayStation 2 prvi put pojavila Yakuza igra, akciona avantura sa blagim RPG elementima, koja je, i pored malo krute mehanike, doživela uspeh i pozitivne reakcije. U zadnjih par godina igra je doživela nekoliko Kiwami rimejkova za paktično sve novije PS konzole. Danas konačno imamo priliku da iskusimo igru i na PC platformi, a posle uspeha Yakuza 0, možemo očekivati sasvim solidan port.

Mladi jakuza Kazuma Kirju, koji je odrastao u sirotištu i po odrastanju se pridružio klanu, je dobro napredovao kroz rangove Dojima porodice i uživao u lagodnom životu. Tačno pred momenat kad treba da postane patrijarh svoje jakuza porodice, on biva optužen i odveden u zatvor, upravo zbog ubistva patrijarha Dojima familije. Deset godina kasnije, pušten iz zatvora, on se vraća nazad u svoj mali kutak Tokija. No, ne samo što se kraj promenio u toku te decenije nego je i ceo klan na ivici raspada usled konstantnih internih kavgi. Naizgled sve to počinje sa Kazumimim povratkom, nestankom njegove stare ljubavi Yumi, pljačkom 10 milijardi jena i ubistvom predsedavajućeg vođe klana. Uhvaćen između svih ovih konflikta, kako ličnih tako i onih njemu nametnutih, sada već stariji Kazuma mora da se vrati u formu i otkrije šta se to dešava, pre nego što ga klan proguta skroz. Pored našeg glavnog lika, prisutna je i veoma zdrava količina sporednih likova za koje ćete vremenom isto toliko brinuti kao i za Kazumu. A sama priča će vas više nego jednom naterati da navijate, bodrite ili jednostavno kompletno uronite u nju.

Pre svega ostalog, pre svakog drugog gejmplej elementa koji Yakuza igre imaju, najbolja stvar koju ćete ovde iskusiti je savršeni i zabavan sistem borbe koji odlično imitira tabačinu, i njen naizgled površan i prost, ali ipak izazovan i zahtevan stil i sistem. Na raspolaganju će vam biti četiri stila borbe, svaki specijalizovan za drugačiji tip okršaja. I svaki od njih ćete moći da unapređujete tokom igre. Pored toga ćete moći da pokupite raznorazne objekte i ne samo oružje nego i bicikl, znak, stub i ko zna šta sve još, i sa istim premlatite protivnike. Oni će uglavnom dolaziti u manjim gomilama kad su slabiji i time vas okruživati, dok ćete naravno imati i one okršaje sa znatno izdržljivijim i jačim boss protivnicima i to uglavnom jedan na jedan. Jedini problem koji ćete ovde uvideti jeste poprilično loš sistem automatskog ciljanja protivnika, i ako se neko od njih brzo odmakne od vas često će se desiti da ćete vitlati rukama kroz vazduh umesto protivniku u facu. Zato kad pesnica potkači metu ili kad izvedete neki od specijalnih poteza imaćete ogromnu količinu zadovoljstva i želje da to ponovite.

Yakuza Kiwami PC port je sasvim moguće igrati na tastaturi i mišu, ali ako već imate kontroler, bolje njega priključite, biće vam neizmerno lakše i prijatnije. Mapa izgleda pomalo mala na prvi pogled, ali ćete je tokom svog prelaska intimno upoznati. I sa time videti da su developeri uspeli da uguraju toliko interesantnih stvari da vam uopšte neće biti mali prostor i da je zapravo taj deo grada živ i pun ljudi koji nešto rade ili negde idu, i to je ono po čemu Yakuza igre najviše i sijaju. Na sve to sama količina sporednih misija, nasumičnih tuča, mini igara od pijanog igranja pikada, do puzzle bilijara, karaoke pevanja i trkanja sa malim autićima će vam toliko brutalno okupirati vreme, da ga nećete ni osetiti. Što je najbolje, ni u jednom momentu nećete se osećati kao da traćite vreme na ove mini igre i sporednu zabavu, i uvek ćete zapravo izvući neku nagradu ili jednostavno XP poene za napredovanje.

Starost same igre se najviše vidi u njenoj grafici, računajući da je originalna igra izašla za PS2 i više puta rimejkovana, nije ni čudo da ima nekih bora i znakova. Sam grad i okolina u kojoj se nalazite će izgledati poprilično prosto i bez preteranih detalja. Igra koristi par trikova da to sakrije, ali samo ako se ne zagledate previše u svaki deo i kutak. No, na drugoj strani, dizajn likova, njihova animacija i ekspresija su rimasterovani, tako da ćete i zaboraviti na okolinu i samo u njih gledati tokom svake interakcije.

Pored nekih manjih grešaka sa zvukom, koji se daju rešiti prostim ponovnim pokretanjem igre, sam prikaz i pristup su veoma dobro odrađeni. Muzika fino prati kako mirne tako i akcione sekvence, a zvučni efekti prilikom borbi su posebno zadovoljavajući i prenaglašeni. Bonus na ovo je i glasovna gluma, koja je apsolutno odlično odrađena, i iako isključivo sa japanskim glasovima, uživaćete u slušanju iste. Zapravo, drugačije ne bi ni valjalo. Sa titlovima naravno, da ipak znate o čemu pričaju.

Povremene greške pri učitavanju se mogu desiti, pa se neki NPC neće pojaviti, ili se zvuk neće dobro učitati. Ali posle jednog ili dva ponovna pokretanja igre, to će se sve samo rešiti. Jedina konkretna mana može biti vezana za kameru koja će imati običaj da se postavi u neki poprilično nepregledan položaj i tako vam oteža kretanje i samu borbu sa protivnicima.

Apsolutno preporuka za svakog ko voli akcione avanture i tabačine. Iako smeštena u malom regionu i koncentrišući se samo na jednom glavnom liku, igra, a i sama priča uopšte, ne posustaju ni u jednom momentu. Dodati na sve ovo veoma povoljnu cenu, vrlo lako se može reći da ćete ovde naći više zabave, priče i akcije nego u nekim AAA naslovima koji se trenutno prodaju po mnogo većoj ceni.

AUTOR: Stefan Mitov Radojičić

Igru za potrebe opisa ustupila SEGA

Tri godine kasnije je ponovo došao red da spašavamo Sjedinjene Američke Države od posledica biološkog ratovanja, s tim što je to za sada samo probno (u beta smislu). The Division 2 nas iz Njujorka vodi u samu prestonicu, Vašington, na nešto otvorenije ratovanje protiv takozvanih hijena, koje ne učestvuju u borbi za povratak reda i humanosti u razoreni svet, već pomažu tome da teror vlada. Mi, igrači, ponovo pripadamo specijalnom odredu na strani dobra koji uza sebe ima dosta novih stvari za borbu, a i pomoć saigrača je mnogo bolja.

Pa da počnemo od gejmpleja. Ova komponenta igre je stvarno doživela velike promene u odnosu na keca i to pozitivne. Samo kretanje karaktera je dosta fluidnije bez ikakvog zastajkivanja, tako da ga je dosta lakše kontrolisati. Na prelazak iz zaklona u zaklon i preskakanje objekata je takođe obraćeno dosta pažnje pa je i to dosta bolje. Napucavanje nije jednolično i nije deo na koji nema potrebe obraćati pažnju i samo pucati pa kako bilo, već svako oružje bukvalno ima svoj karakter, svoj obrazac pucanja, težinu kontrole pa je tako izuzetno važno koju ćete pušku koristiti tokom okršaja u zavisnosti od udaljenosti neprijatelja. Bitan deo igra i tehnika koja vam dosta pomaže tokom borbi, bilo da govorimo o montažnom mitraljezu, ili o minama i sličnom. The Division 2 se oseća kao savršena igra za one koji obožavaju nadogradnje, jer svog karaktera od samog početka možete nadograđivati i voditi ga u smeru kojem želite, a da pri tome imate u punu slobodu.

Vašington na trenutke deluje nekako prazno i kao da nema šta da ponudi, što se može opravdati prelaskom iz gusto naseljenog Njujorka keca, ili jednostavno time da je dosta sadržaja ograničeno zbog beta prirode igre. U svakom slučaju, pred igračima je u ponudi veliki broj misija i aktivnosti koje prate priču, kao i multiplejer okršaja u takozvanoj zoni. Na raspolaganju je izgradnja borbenih stanica i skloništa, regrutovanje novih vojnika, lov na ucenjene glave, oslobađanja i pronalaženja određenih stvari, koje vam zauzvrat daruju iskustvo(XP), što je pogodno za ranije navedena unapređenja.

Za ono vreme tokom kojeg sam se našao u poprištu ovog post-apokaliptičnog okruženja, vidi se da Ubisoft ne želi da ima mnogo veze sa modernim problemima i politikom, bez spominjanja gafa u kojem su mejlom pozvali ljude da vide kako to izgleda pravo gašenje vlade.

Verovatno i sami znate da je u mnogim sličnim igrama jako teško pronaći zlatnu sredinu između toga da je nešto odlično prilikom solo igranja i igranja u društvu. The Division 2 i ovde briljira, tako da bilo da ste se u ovaj poduhvat upustili sami, ili sa ortacima, zabava vam je zagarantovana. A na isti način je dosta lako pridružiti se nekom u sred partije i pomoći mu na zadatku, a možete lako pozvati bilo kog igrača da vam pomogne kada naletite na deonicu koja vam zadaje poteškoće, što je stvarno za svaku pohvalu developerima.

Prvi The Division je po svom pojavljivanju bio meta kontroverze zbog snižavanja grafičkih detalja po izlasku, a reklamiranja nečeg dosta lepšeg. Digitalni razoreni Vašington ove izgleda dosta dobro sa stvarno lepo odrađenim animacijama i prisutnim detaljima, a vašem autoru se izuzetno svidelo ambijentalno i volumetrično osvetljenje, koje do izražaja dolazi tokom perioda magle i tokom sumraka/noći(pošto postoji day-night ciklus). Bagovi jesu prisutni, što je i normalno za beta verziju igre, pa smo tako nailazili na pucanje servera, nekoliko problema u funkcionisanju korisničkog interfejsa(UI) i kod zvučne komponente, ali u suštini ništa preterano zabrinjavajuće kada je finalni produkt u pitanju.

Na kraju ostaje samo to da dočekamo da zaigramo i punu verziju sa svim sadržajem koji je Ubisoft pripremao ovih godina, i jako raduje to što su naučili iz prethodnih grešaka, o čemu je ovaj tekst upravo govorio. Ono što nismo videli u beta testiranju, a svakako vredno pomena, je to da dolazak novog sadržaja tek predstoji kroz live-service model koji Ubisoft religiozno koristi u svojim igrama, pa će tako osećaj praznine eventualno biti popunjen.

AUTOR: Milan Janković

Igru za potrebe beta testiranja usutupila CD Media

Da se ne lažemo, “hajpovanje” je jako opasna rabota. Od prekomerno željnog iščekivanja izlaska neke igre, možete nesvesno sebe ubediti da je u pitanju kvalitetniji naslov nego što to zaista jeste. Ali ona kvarnija nuspojava, ogleda se u razočarenju epskih razmera. Kada igru idealizujete pre njenog izlaska, a nakon što konačno zgrabite kontroler u ruke, shvatite da nije trebalo da verujete našminkanim trejlerima.

Kako se boriti protiv ovog zlokobnog sindroma koji preti da uništi sva naivna srca dobrodušnih gejmera? Jednostavno. Bavite se igračkim novinarstvom! Igračko novinarstvo razvija objektivnost, nepristrasnost i treći oblik svesti koji hladne glave može odmah da proceni da li će neka igra valjati ili joj se ne vredi radovati.

A kako sam se samo radovao ovoj izdaji od igre! Kako sam dopustio da pristrasnost ispliva i zamađija moje profesionalne instinkte. Da verujem da na svet dolazi novi oblik interaktivne zabave kao obećana zemlja za sve ljubitelje kultnih anime ostvarenja. Milane, sramoto od novinara!

Ili bih barem ovo sve rekao da ipak nisam željno zgrabio gejmped, naoružan ogromnom dozom objektivnosti – tog prvog novinarskog oruđa kojim glanca svoju profesionalnu karoseriju. Jump Force je u rukama ovog anime zaljubljenika bio jedan pravi iskustveni vodopad, od momenta kada sam igru zaigrao pa sve do nastanka ovog teksta. Zato, dopustite mi da u istom maniru sa vama podelim stihiju utisaka – korak po korak.

Već pri samom pokretanju igre, dočekao me je neverovatno dug ekran za učitavanje. Mislim da toliko dugo nisam čekao na ulazak u igru još od vremena Postala 2 na mom davno krepalom Pentijumu 3. Što je najgore, ovo nije jedino dugo učitavanje u igri, već su ona jako učestala – i strašno iritantna. Da se razumemo, sve ono na PS4.

No, koga briga za učitavanje kada konačni sadržaj učini da svi u nervozi pogrickani nokti instant izrastu, zar ne? Gotovo da sam smeo ovo da izjavim, ali mi je sve pokvarila činjenica da međuscene ne mogu da se preskoče. Svaki delić priče morate da ispratite, nakon što sačekate večnost da se učita, pa da se onda učita i povratak u igru. Ne, stvarno, ne mari. Samo neka je konačna igra dobra.

Nakon kreacije karaktera koja ne pruža bog zna koliko mogućnosti, ali opet dovoljno opcija da bi svaki anime ljubitelj mogao nesputano da navuče osmeh preko lica, upadamo pravo u “hub world”, odnosno na lokaciju gde se “sve dešava”.

U pitanju je simpatično dizajniran svet sa nekolicinom tematski dočaranih lokacija. Tu je luka u kojoj se nalazi tim One Piece karaktera, nindža oblast za Naruto likove i naravno nekolicina prepoznatljivih kućica u kraju posvećenom Dragon Ball univerzumu. Naravno, sve ovo objedinjuje priča o spajanju Jump univerzuma, gde se okupljaju svi čuveni anime karakteri koji svoje poreklo vuku iz legendarnog “Shonen Jump” japanskog strip-časopisa.

Ono što sam prvo primetio, ali na neki način i očekivao, jesu užasno smešne animacije pokreta likova. Dok hodate, animacija izgleda kao da je lik tek dobio noge pa još uči kako da ih koristi. A trčanje deluje poput jutarnjeg džoginga aristokratske žirafe. Ne, zaista, rečima nije moguće na bolji način opisati tu nenamernu komediju, osim upravo tim sledom reči: džoging – aristokratska – žirafa.

Celom šašavom utisku šetanja po bazi doprinosi povremen pad frejmrejta i kulerska muzika koja svira u pozadini. Ništa slađe od te ušuškavajuće melodije za liftove, koju možete pronaći samo u hab svetovima japanskih igara. Čim je čujem, imam utisak da mogu da prolazim kroz objekte, kao Koperfild koji je ugasio koliziju nekom iskonskom komandom iz konzole.

Ne, nekada su potrebne zaista jake mentalne pripreme kako bi se čovek upustio u neka od ovih nadrealnih atmosferičnih iskustava, koja samo japanska igra može da priredi. Ali svako ko je ikada igrao bilo šta slično, zna da to nije ono gde leži akcenat igre. Gejmplej glavnog moda je jedino što se računa i hajdemo malo i o tome!

Naravno, pre svake borbe, birate karaktera i to tri komada. Meni sa izborom nije pregledan, jer bukvalno skrolujete kroz dostupne likove umesto da ih imate predstavljene u kvadratićima, kako to većina borilačkih igara još od nastanka vremena radi. Ali dobro, zašto prosto kad može komplikovano.

Borba počinje i ja već znam sve komande i sve poteze. Ne zato što sam igrački genije (mada ni to nije odmoglo, moram skromno priznati) već zato što su kontrole krajnje jednostavne. Dva dugmeta su udarci kojima pravite komboe najprostijim pritiskanjem, jedno dugme je hvatanje protivnika, drugo je skok, treće je blok, četvrto punjenje energije za napade, peto menjanje borca, a šesto instant bežanje iz škripca. I to je to, vrlo jednostavno, zar ne?

U tome i jeste poenta, jer Jump Force je jedna od onih borilačkih igara koje ne nastoje tome da budu previše ozbiljne niti materijal za profesionalna takmičenja. Kod ovakvih igara, poenta je u tome da bilo ko može odmah da zaigra, čak i ako igru igra po prvi put u životu. Mehanika je duboka samo ukoliko se posvetite njenom izučavanju i brušenju sopstvenih refleksa.

Svaki od likova, na raspolaganju ima tri prepoznatljiva specijalna napada, kao i četvrti – najjači, koji se otključava kada vam se “awakening” skala napuni barem do pola. Ova skala se puni isključivo dok primate udarce, stoga može da pruži mogućnost da poslednjim atomima energije uzvratite jakim napadom ili bacite lika u “probuđenu” formu u kom su napadi jači.

Broj napada nije naročito velik, pogotovo ako u obzir uzmemo činjenicu da su u pitanju anime likovi čiji su raznovrsni napadi “hleb nasušni”. Ovo je na neki način propuštena prilika kojoj se i može progledati kroz prste, jer broj različitih karaktera je poprilično velik. Al,i ono što nije najsrećniji element, jeste činjenica da likovi  u borbi dele jednu energiju umesto da svaki ima svoju.

Ovo automatski ubija i mogućnost kooperativnog igranja, tako da ne možete dati drugaru džojstik u ruke da vam se pridruži u borbi protiv drugih igrača. Osuđeni ste na igranje sa tri lika koji odaju utisak jednog. Jednog sa tri seta različitih poteza, jel te…

U suštini, Jump Force je igra o kojoj je teško pričati na način kojim se ističu njene vrline. Mnogo je lakše govoriti o tome šta je trebalo da bude drugačije i bolje. No, govoriti na ovaj način, nepravedno stvara sliku kako je Jump Force jedna užasna igra u kojoj ništa ne valja. Ali nije tako! Borbe su beskrajno zabavne kada igrate u društvu, efekti i nivoi izuzetno lepi, a broj igrivih karaktera odličan.

Samo, nisam ja kriv što igra siromašno koristi ceo “Shonen Jump” univerzum, pa stavlja po pet likova iz jednog serijala dok mnoge druge u potpunosti ignoriše. Što je priča ispričana gomilom siromašnih animacija koje njenu i ovako predvidivu prirodu čine još težom za gutanje. Što je grafički stil okrenut realizmu, a anime likovi su u pitanju, pa kad vidite neke od njih spopadne vas jeza kao da ste videli Homera Simpsona u supermarketu. Pravog Homera Simpsona, sa sve kožom mojom ili vašom!

Tako se kompletan Jump Force vodopad utisaka pretvara u jedan kovitlac koji vam ne da mira, kao tuš koji loše meša toplu i hladnu vodu, pa vas malo hladi a malo šuri bez pardona. Pa na kraju nekako, i nakon pomalo uvećanih nadanja, dobijamo upravo ono što smo i očekivali poučeni iskustvom – jednu veoma zabavnu igru koja jedva i da koristi svoje potencijale.

Ukoliko niste ljubitelj anime serijala koji se ovde pojavljuju, teško da ćete imati šta da tražite u dragoj nam igri. Ali ukoliko jeste odrastali uz Zmajevu Kuglu ili Naruta, ili ste prosto neko ko je zavoleo Bleach kad god da se sa njim u životu sreo, pa ljubav dalje proširio na One Piece ili nešto peto… Nema sumnje da ćete ovde moći da pronađete gomilu dobrog sadržaja, a sve ono što ne valja prosto da filtrirate, kao da ne postoji.

Jump Force je igra starog recepta. Bilo je više ovakvih naslova u prošlosti, ali ovaj put umesto da se gradi na iskustvu, dobili smo nekoliko koraka napred, ali možda isti broj i nazad. Ukoliko znate šta tražite i ova igra vam deluje zanimljivo, nemate nikakav razlog da je preskočite. Onlajn igranje funkcioniše nadprosečno dobro i samo izvolite! Jer ovo je više od borbe između anime univerzuma. Ovo je borba između loših animacija i sjajnih efekata. Između ogromnog izbora likova i krajnje neprikladnog vizuelnog stila.

Jump Force je toplo-hladni tuš nakon kog mi je potreban hladan tuš kako bih mogao da se vratim svemu onome što je toplo u vezi njega. Uostalom, to je sve što za sada imamo na meniju. Jedan prvoklasni recept i jednog pospanog kuvara koji je pomešao začine. Pa, prijatno!

AUTOR: Milan Živković

Igru za potrebe opisa ustupio Bandai Namco/Computerland

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Kako smo imali prilike prošle godine da boravimo na Reboot Infogamer festivalu u Zagrebu pod ruke su nam došle i zanimljive periferije turskog proizvođača Rampage. Iako se za sada još uvek ne mogu kupiti u Srbiji delovale su nam interesantno da ih malo oprobamo i da vidimo kako se odnose prema drugim brendovima. Prve su nam pod ruke pale Alpha X 7.1 Surround slušalice.

Alpha-X Red 7.1

Tržište gejming periferija je postalo jako zatrpano jer ovih dana svi misle da mogu da ponude nešto igračima, a uglavnom se to svodi na dve osnovne varijante – premium brendove poznatih proizvođača koji dolaze i sa visokom cenom, i jeftine kineske brendove koji se dosta razlikuju po kvalitetu. Iako se verovatno u suštini sve ove periferije zapravo prave u Kini, upravo nam je zato bilo interesantno da pogledamo modele turskog proizvođača Rampage. Oni se trenutno tek šire u izvozu, pa tako možemo očekivati njihove proizvode uskoro i kod nas, a ovo se da primetiti i prilikom posete njihovom vebsajtu gde stranica sa podacima o proizvodu ima neuporedivo više podataka na turskom nego na engleskom jeziku. Naravno, sama Turska je izuzetno veliko tržište, pa ovo ne treba čuditi, a verujemo da će se ovo vrlo brzo menjati kako se brend bude više orijentisao ka izvozu.

Alpha-X model slušalica dolazi sa relativno klasičnom konfiguracijom, gde je headband od vrlo solidnog metala, a po njemu se pokreće deo koji naleže na vašu glavu. Sa strane se nalaze velike slušalice čiji su drajveri prečnika čak 50mm, koji obezbeđuju sasvim solidan zvuk. Sa spoljne strane se nalazi prostor koji je u potpunosti prosvetljen crvenim LED osvetljenjem, od koga i dolazi naziv ovog headseta, a postoje varijante i u plavoj i zelenoj boji. Moram priznati da mi se sam Rampage logo poprilično svideo, možda je malo sličan nekim drugim, ali ima nešto u sebi i uopšte nije začuđujuće što se Turci trude da ga istaknu. Uopšte i samo pakovanje deluje vrlo lepo i upadljivo, tako da se mora odati priznanje proizvođaču da želi da malo iskoči od konkurencije.

Jastučići na slušalicama su urađeni od eko kože i vrlo su mekani, ali sam materijal je za nijansu grublji nego što bih ja to voleo. Naravno, treba se imati u vidu i cenovni rang ovog modela koji je negde oko 35 evra, kao i činjenica da ova malo grublja eko koža može zapravo biti dugotrajnija u eksploataciji. Takođe, jako su debeli, preko centirametar sigurno, što obezbeđuje i dobru izolaciju i prijatno prijanjanje. Tu je i mikrofon koji se nalazi na nekoj vrsti savitljive žice i može se dosta lepo upravljati njime. Zanimljivo je da se na vrhu mikrofona nalazi crvena LED dioda koja jako svetli, nešto što će se sigurno svideti onima koji vole malo atraktivnije slušalice.

Povezivanje se vrši preko USB porta, što je i normalno kada su u pitanju 7.1 surround slušalice, a na kutiji je naznačeno da su podržani pored PC računara i PS4 i XBOXONE konzole, što se verovatno opet radi preko USB porta. Ovo rešenje je malo čudno, jer je uobičajeno da se slušalice na konzole priključuju preko 3.5mm konektora koji se uključuje direktno u kontroler što je i mnogo elegantnije, ali je ovde proizvođač izgleda samu surround zvučnu karticu ugradio u slušalice, umesto da bude poseban deo kao što je kod većine drugih modela. U svakom slučaju, ako želite slušalice i za konzolu ne bih preporučio ovaj model. Još jedna čudna stvar je i što je kabl končanog tipa, ali je nekako krući nego što je uobičajeno, pa to zahteva malo privikavanja.

Sam zvuk je vrlo solidnog kvaliteta, ako uzmemo u obzir cenovni rang, pozicioniranje u prostoru je takođe precizno. Mikrofon je takođe zadovoljavajućeg kvaliteta i poslužiće za svakodnevno igranje bez problema.

Zaključak

Postoji nekoliko stvari koje mi se nisu svidele na Alpha-X slušalicama, ali uvek treba imati u vidu i da za relativno male pare dobijate 7.1 surround headset što je zaista povoljna kupovina. Utisak je i da su dosta pravljene sa idejom velike izdržljivosti i uprkos tome što nismo mogli sve da proverimo za kratko vreme, deluje da ovaj model može da istrpi baš dosta maltretiranja i nerviranja prosečnog gejmera. U tom smislu je turski Rampage opravdao diferencijaciju od nasumičnog kineskog brenda.

Karakteristike:

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Everspace nije nova igra, naprotiv, ona je izašla već sad davne 2017. za skoro sve konzole. Zašto su onda developeri mislili da je pametan potez da portuju igru za Switch? Zato što je to najpametnija stvar koju su mogli da urade.

Šta bi dobili kada biste spojili Freelancer, Dead Cells i FTL? Dobili biste Everspace. Zvuči nemoguće, zar ne? Zapravo, igra sjajno kombinuje većinu elemenata iz sve tri igre i pravi svoj stil. Rogue-lite u svemiru sa dubokom progresijom i izazovnom težinom i to još portabilno? Ne može bolje.

Everspace prati priču pilota koji saznaje da je klon i da svaki klon nasleđuje iskustva prethodnog . Ovo je samo alat koji vam daje neku pozadinsku priču koja objašnjava zašto toliko ginete i kako napredujete kroz igru. Pošto je ovo rogue-lite igra, ginućete mnogo ali svaki život će vas voditi na raznovrsne avanture kao u FTL.

Zvuči komplikovano, ali objasniću. Svaku misiju počinjete od prvog sektora sa izabranim brodom i startnom opremom. Vaš brod ima oklop i štit gde se štit regeneriše, a oklop popravlja nano mašinama koje se vrlo retko pronalaze. Svaki sektor je podeljen na lokacije kroz koje prolazite da bi došli do kraja tog sektora i nastavili u sledeći, vrlo sličan princip kao skokovi u FTL. Na svakoj lokaciji imate nešto da radite, od borbe sa razbojnicima, trgovina sa neutralnim rasama i istraživanje. Ali, kao u FTL, imate ograničeno vreme dok ne stignu elitne jedinice na lokaciju sa kojim imate male šanse da se izborite. Poenta je da skupite sve što možete na datoj lokaciji i letite dalje. Svaki skok iz jedne lokacije u drugu troši gorivo, ako ostanete bez goriva, i dalje možete da izvršite skok, ali postoji šansa da vam se ošteti ili čak uništi brod. Često ćete sretati i bitne NPC-ove koji služe da proguraju priču dalje i davaće vam zadatke koje ispunjavate svakim životom. Nasumičnost ove igre, doduše, ne garantuje da ćete te NPC-eve naći na istim mestima gde ste i prethodnih puta.

Od palih neprijateljskih brodova možete da pokupite oružje ili da ga uništite i pretvorite u preko potrebne resurse. Princip oružja je sličan kao u Dead Cells gde možete dobiti bolju verziju startnog ili potpuno drugačije ali uvek nasumično. Što dalje uspete da odete, to je težina veća i neprijatelji su izazovniji. Naravno, u nekom trenutku, ćete sigurno umreti i igra vas vraća na početak. Ali, tu dolazi zabavan deo.

Kad umrete, imate opciju da unapređujete svoj brod jer ste zadržali sav novac koji ste usput skupili. Ogromno drvo unapređenja je pred vama i morate dobro da razmislite šta biste prvo hteli da unapređujete i to dosta zavisi od vašeg stila igre. Ako ginete mnogo, unapredite oklop i štit, ako su vam oružja slaba unapređujete oružje, ako želite da skupite više para, unapređujete količinu para koju možete da dobijete tokom misija (velika preporuka za početak!). Igra vas tera da igrate nanovo dok napokon ne prođete par sektora i vidite da vas zapravo čekaju još teži izazovi.

Grafika u igri je dopadljiva, i za indi igru je zapravo impresivna. Oružja imaju osećaj da čine štetu i zvuk u igri prati akciju na ekranu. Sa druge strane, AI neprijatelja je vrlo loš i može da se predvidi lagano, ali ako su oni brojčano jači ili jači po statistikama, nemate prevelike šanse dok se ne unapredite.

Svaka lokacija je nasumična, ali ponekad ta potpuna nasumičnost igra protiv vas. Često mi se dešavalo da na tri lokacije zaredom nemam ni jedan kanister goriva. Ok, ovako je i u FTL, ali tamo imate vremena da razmislite o svom sledećem potezu, u Everspace baš i nemate.

Izvedba igre je odlična i kontrole su brze i efikasne. Mislim da je igra prvenstveno pravljena za tastaturu i miša, tako da će igrači koji su prvo igrali na PC imati problema da se naviknu na kotroler, pogotovo ako igrate sa Joy-con Switch kontrolerima.

Kada se podvuče crta, Everspace je sjajni rogue-lite koji pozajmljuje ideje od odličnih naslova indi sveta, poboljšava ih, ali ne stavlja ni jedan svoj pečat, odnosno se izdvaja se kao igra za sebe, nego će vas uvek podsećati na Dead Cells, FTL i Freelancer. Igra na Switchu radi besprekorno i igra se savršeno uklapa u prenosiv tip ove konzole. Sedite u vozu, busu, tramvaju, upalite misiju i izginete 5-6 puta do svoje destinacije. Everspace je topla preporuka ljudima koji vole svemirske pucačine sa izazovom i mnogo, mnogo umiranja.

AUTOR: Igor Totić

Igru za potrebe opisa ustupio ROCKFISH Games

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom 123. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Od samog starta igre i trenutka kada počnete da gradite brod koji bi trebalo da bude poslednja slamka spasa čovečanstva, vi sami u svemiru u potrazi za novim domom koji mora da zameni propadajuću planetu Zemlju –  zapravo shvatate koliko je ovo bio ambiciozan projekat razvojne kuće Radiation Blue.

I od igrača se očekuje dosta. Izgradnja i održavanje broda nije nimalo lak posao, jer morate da manipulišete između nadogradnje broda održavanjem postojećih modula i uslovima za život vaše rastuće posade klonova i rudarenja za novim resursima. Tu je naravno i odbrana od vanzemaljskih stvorova i davanje zadataka članovima posade, ali glavni problem za Genesis Alpha One, predstavlja nešto što je teško popraviti.

Ne, to nije težina ispunjavanja svih međusobno usko povezanih zadataka, već bolna istina da ni jedan od zadataka nije toliko interesantan i zarazan da bi vam satima mogao držati pažnju.

Čekajte, malo sam požurio. Hajdemo ispočetka. Genesis Alpha One predstavlja kombinaciju strateške brodogradnje i pucačine iz prvog lica sa elementima survival igre. U ulozi ste kapetana broda koji unapređujete stvaranjem novih modula. Moduli imaju više namena i služe za skeniranje i prikupljanje resursa, hangara za gradnju brodova kako bi se istražile obližnje planete, prostorija za stvaranje vazduha itd. I sve to uz pomoć klonova (koji se jedva razlikuju – logično?).

Iako je pronaći tačan modul koji vam treba za nadogradnju broda mukotrpan posao, nadogradnja je zapravo veoma jednostavna. Jedino za šta je potrebno da se pobrinete je da se ulazi poklope i vaše nove prostorije će bez po muke biti povezane. Međutim, iako vi direktno utičete na pozicije prostorija na brodu, to ne znači da ćete se lako snaći u šetnji istim, jer osim toga što nemate nikakvu mapu, mnogi hodnici izgledaju identično. Zamislite kako žurite da stignete u pravu prostoriju ne bi li popravili neki kvar ili pustili u rad neki od kompjutera, a vi pojma nemate gde ste. Horor!

Genesis Alpha One uz već poznate elemente svemirskih igara, nudi vam i mogućnost da pre početka avanture odaberete korporaciju koja je specijalizovana za određenu oblast. A na primer, da biste otključali korporaciju koja je specijalizovana za rudarstvo, morate iza sebe imati jedan dobar rudarski posao. Ove korporacije se kombinuju sa određenim brojem odvojenih statičkih nadogradnji koje otkrivate na vašim putovanjima, što dodatno definiše vaš stil igre. A možete nadograditi i vaše lično odelo, recimo smanjenjem štete koju vam protivnici nanose ili povećanom energijom.

Iako građenje vašeg broda može biti interesantno, ono što svakako nije zabavno je pešačenje. Da biste, primera radi, odradili kloniranje novih regruta, morate dobro da pružite korak do prostorije gde se to odvija. Ništa nije moguće uraditi iz glavne sobe. To isto važi i za kontrolu nad “Tractor Beam”, koji inače služi za sakupljanje resursa iz obližnjih asteroida i kamenja. Ovo vas na kraju dovodi do situacije u kojoj brodom trčite sa jednog kraja na drugi kao muva bez glave. Čak i ako imate opciju da nekom od klonova dodelite posao u određenoj prostoriji, to vas bogme neće spasiti maratona celom dužinom broda. Da podsetimo – mape nema, a hodnici su ko jaje jajetu!

Što se tiče trenutaka kada morate da uzmete pušku u ruke i ospete paljbu po protivnicima, ni to nije toliko interesantno, jer osim što ćete imati fin izbor oružja koje možete da pravite, protivnici su prečesto statični i samo čekaju da ih lišite muka. Zašto onda i vi da se pomerate s mesta?

Nišanjenje je dodatno olakšano automatskim nišanom, ali protivnici ne odaju utisak da ste ih pogodili, jer se neće ni maknuti kada to učinite. Jadni su verovatno odavno oguglali na rafalnu paljbu… A zamislite samo kakva je neiskorišćenost činjenice da se vaš lik može kretati velikom brzinom, kada se protivnici kreću kao armija lenjivaca.

Smrt u Genesis Alpha One vas vraća na sam početak i morate sve ponovo da radite. Pod uslovom da uopšte imate želju da ponovo igrate, jer se nekim čudom ovde čak slabo uči i na sopstvenim greškama. Zato se postarajte da uspete iz prvog pokušaja!

Na kraju, da rezimiramo šta to zapravo valja u ovoj igri, kako teško da ste išta ulovili u ovom tekstu. Dobro, nema mnogo toga, ali recimo – ideja je svakako inovativna! Realizacija, sa druge strane – i ne baš. Od dosadnog napucavanja i ponavljajućih zadataka, pa sve do užasno neinteligentnih klonova i nezanimljivih protivnika, jedna od retkih stvari koje su interesantne jeste ekspanzija i unapređivanje vašeg broda. Ali kada uzmemo u obzir monotonost i sličnost hodnika i neophodno trčkaranje brodom, onda i to malo gubi na značaju jer nećete na pravi način moći da uživate u svojim kreacijama. Pritom je prikupljanje resursa za nadogradnju broda teško i mukotrpno i bez ikakvih garancija i jasnih smernica… Jasno, već ste razumeli – pravi Sizifov posao.

Ali dobro, ko voli inovacije, neka izvoli. Samo nemojte mnogo da se razočarate lošom realizacijom.

AUTOR: Miloš Živković

Igru za potrebe opisa ustupio Team 17

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Nintendo Switch nudi gomilu indi igara i većina se sjajno uklapa sa ovom portabilnom konzolom. Future Grind nije izuzetak, ali nije baš igra za svakoga.

Future Grind je igra koja testira vašu preciznost, koordinaciju i ponajviše živce. Gejmplej ove igre je poprilično jednostavan, na papiru, ali u praksi je vrlo izazovan. Igrač kontroliše razne tipove motora koji imaju nezavisnu osu točkova. Svaki točak je različite boje, a svaki novi motor ima drugačiju poziciju i veličinu točkova, i cilj je da klizate (grind) po šinama od kojih se sastoje mape. Svaka šina ima boju koja odgovara boji točka, i ako sa plavim točkom stanete na crvenu šinu, instant ginete i počinjete ispočetka.

Igra vas od početka lagano uvodi u svoj stil, ali nakon samo par uvodnih nivoa vas baca u vatru sa parolom „snađi se“. Svaka mapa ima neki određeni zadatak za prolaz kao što je na primer da visite dva puta ispod šine ili samo okrznete neku šinu u prolazu. Motori imaju dupli skok, tako da možete dosta šina da preskočite, ali ne ako se od vas traži neki konkretni trik. Svi trikovi se ocenjuju i igra nudi top listu igrača. Igru prati i neka priča koja je zanemarljiva, ali ubacuje sebe kao gejmplej element koji može da vam, namerno, smeta tokom nekih mapa.

Fizika u igri je dobra i nikada nisam osetio da me igra laže ili da nemam potpunu kotrolu nad motorom. Dupli skok i dodatno lebdenje mnogo pomaže pri kotroli, pogotovo kad morate brzo da rotirate točkove da biste se zakačili za odgovarajuću šinu. Uzeći u obzir sve ovo, igra je i dalje izuzetno izazovna i ako imate problem sa bojama (a ja imam), imaćete i probleme u ovoj igri. Srećom, igra dozvoljava da se menjaju boje točkova i šina ali je i dalje taj retro neon stil koji nije bas najpregledniji.

Muzika je po mom mišljenju najveći adut ove igre. Neki tip retro elektro muzike se savršeno uklapa u brzinu i stil igre i neće vam dojaditi. Ako ste fan ovog žanra, sigurno ćete potražiti i OST ove igre, jer je na vrlo visokom nivou.

Future Grind je zabavna, ali i izazovna igra. Igrače koji lako odustaju će izgubiti posle par mapa, ali će uporne držati dugo i čikati ih svojim komplikovanim nivoima. A ako uspete da se potpuno izveštite u ovoj igri, komboi koje ćete praviti će vam ostati u pamćenju zauvek.

AUTOR: Igor Totić

Igru za potrebe opisa ustupio Evolve

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Igre nikada ne bi bile ni približno popularne i zabavne, da među njima ne postoji određen procenat jako teških i izazovnih naslova. A kao jedan od takvih serijala, barem kada su u pitanju akcione 2D platforme, jeste Ghosts ‘n Goblins franšiza.

Gejmplej u kom vas samo par udaraca deli od smrti, dok sa svih strana iskaču besomučni talasi karakondžula, osvojio je srca mnogih igrača pre više decenija. U svetu video-igara, ništa vas lepše i ne ispunjava nego usavršavanje igranja koje rezultira u prelaženju izuzetno zahtevnih deonica. I onda ste glavni baja na dečijem rođendanu, o kom će klinci s nostalgijom pevati pesme i svojim klincima.

Battle Princess Madelyn uopšte ne krije odakle vuče svoju inspiraciju. Već pri prvim koracima, dok protagonistkinja blentavo trčkara i skače s nogama u prepoznatljivom raskoraku, ova igra priznaje da želi da odjekne kultnim nasleđem Ghosts ‘n Goblins igara.

Iako sa legendarnim serijalom na umu, Battle Princess Madelyn se poprilično razlikuje od “svojih” korena. Dok su kontrole veoma utegnute, a protivnici brojni i nasumični, ova igra ima dva režima kada je igranje u pitanju. Prvi je “story mode” i predstavlja nešto poprilično drugačije od očekivanog.

“Story mode” ima svoj narativni tok, gde priča prati mladu princezu Medlin u njenoj borbi protiv hordi zla. Poprilično standardne stvari osim činjenice da su joj zle sile ubile psa! Pa sada nesrećni džukac mora da je prati kao duh ne bi li joj ikako pomogao u njenoj pustolovini.

Ali to nije ono gde se “story mode” najviše razlikuje, jer u ovom režimu, pred nama se nalazi potpuno nelinearan svet gde nas samo istraživanje i pronalaženje potrebnih predmeta može odvesti korak dalje u priči. S tim na umu, igra ne pruža nikakav vid nagoveštaja kuda se uputiti i šta uraditi. Dok to često zvuči kao plus, ovde je nažalost u pitanju malo preveliko gubljenje kompasa.

Nivoi su prostrani, a nemogućnost pomeranja kamere često rezultuje u “šta bude neka bude” skokovima u ambis, dok se nadamo srećnom sletanju. Objašnjenja o unapređivanju opreme ne postoje, a predmeti potrebni za dalje prelaženje, nalaze se zatureni po nasumičnim ćoškovima sveta, gde se indikator njihovog prisustva pali samo ukoliko im priđete baš blizu.

Za razliku od ovog moda, “Arcade mode” nudi linearniji i poznatiji način za igranje, gde su vam sve osnovne veštine dostupne od starta i nema priče da vas ometa u nastojanjima da rešite svet od čudovišta jednom za svagda.

Grafički, igra odlično pogađa retro stil šesnaestobitne ere konzola za video igre. Na raspolaganju imamo i mogućnost da uključimo “scanlines” efekat, što nije nešto što često volim da koristim, ali je ovde izgledalo kao jedini pravi način da se uživa u igri.

Iz nekog razloga, možete odabrati da li je i muzika više orkestralna ili u arkadnom fazonu. Ali koji god stil da izaberete, nećete se pokajati jer je muzika iznenađujuće dobra i lepo gradi atmosferu.

Kao celina, Battle Princess Madelyn predstavlja neobičnu kombinaciju klasične formule Ghosts ‘n Goblins serijala sa primesama metroidvanije. Otvoren svet i istraživanje donose novine u žanr, ali ga nažalost ne unapređuju, već zajedno odaju poprilično pomešane utiske. Kontrole i njihov odziv su odlični, grafika pogađa pravo u centar, pa ni priča i međuanimacije nisu zanemarljivo interesantne, ali generalna postavka i dizajn nivoa u kombinaciji sa konfuznim i sporim napretkom i apsolutnim nedostatkom bilo kakvih korisnih objašnjenja, čine ovu igru odličnim naslovom za one koji su željni novih naslova žanra, ali teško i bilo kome drugom.

Battle Princess Madelyn može biti poprilično zabavna igra, ukoliko vam se dopadne barem njen vizuelni stil. Nije u pitanju nešto o čemu ćemo pričati narednih decenija ali je svakako naslov koji neumirućoj formuli pomaže da opstane još duže. Slobodno joj pružite šansu.

AUTOR: Milan Živković

Igru ustupio za potrebe recenzije Casual Bit Games

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom 123. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Dvodimenzionalne igre ispunjene brzom akcijom, eksplozijama i hordama neprijatelja, teško da će ikada izaći iz mode. Još ako dodamo lokalni multiplejer u računicu, sa do čak četiri igrača, možemo opušteno da odustanemo od pomisli da će ovakva kombinacija ikada moći da dojadi. Možda koji minut pre nikad, ako i tada.

A kako je ovo tekst o igri Hive Jump, naravno da je ona sve što smo upravo naveli. Gomile dražesnih piksela koji se pod palčevima razlete po ekranu kao osice u oborenoj košnici. Kapirate? Zato što je košnica u naslovu igre, i… Nebitno, idemo dalje.

Srce igre jeste naravno njen akcioni deo. Nalazite se u ulozi nasumičnog vojnika koji zadire u dubine vanzemaljskog legla, kako bi svemirske bubetine što bolje zaprašio olovom, bombama, vatrom ili bilo kakvim drugim proverenim insekticidom iz svog moćnog arsenala.

Pre polaska u misiju, na raspolaganju imamo više opcija za opremanje karaktera, uključujući i oružje s kojim kreće u boj. A kada se u obzir uzmu sve varijante sa kojima ga možete opremiti, postaje jasno da igra pretenduje na svoju multiplejer varijantu, gde svaki od igrača može da zauzme korisnu ulogu u svom uigranom timu svemirskih deratizera. Zapravo, multiplejer je najzabavniji način za igranje ove igre. Već možete da počnete da vabite drugare, kako ste spremili odličnu igru za “u četvoricu” za sledeći vikend…

Najinteresantnija mehanika igre, ogleda se u rancu kog igrač nosi na leđima. Nakon što vam karakter pogine, iza njega ostaje ovaj ranac kog blago možete pomerati po nivou u pokušajima da ga zaštitite od protivnika. Ovo je zapravo vaša glavna energija i morate ga sačuvati po svaku cenu. Ukoliko izdržite nekoliko sekundi, dobijate novog vojnika i nastavljate dalje. Na ovaj način, možete izgubiti koliko god vojnika želite. Važno je samo da ranac preživi… Znate već, kao situacija na velikom odmoru u osnovnoj školi, sa užinom u rancu.

Takođe, interesantnu mehaniku predstavlja municija koja zapravo ne postoji. Umesto municije, morate da pazite da vam se oružje ne pregreje, i to je sve. Neka oružja se brže pregrevaju a neka sporije. Kako bilo, oružja imate u izobilju. Sve što treba da uradite jeste da se uspešno vratite sa čišćenja vanzemaljskog legla i upotrebite stečene poene za kupovinu i unapređivanje arsenala. I ubrzo ćete imati vatreni dijapazon nalik onom iz prvog Matriks filma, samo… Znatno razorniji.

Ukoliko prelazite kampanju, akcioni segment igre o kom sve vreme pričamo je samo njen (glavni) deo. Kroz neku vrstu poteznog, strateškog osvajanja mape, odlučujete koje baze ćete osnažiti i kako braniti, kao i u kakva vanzemaljska legla ćete uskočiti da biste osvojili narednu teritoriju. U svakom slučaju u pitanju je interesantan strateški momenat nakon kog opet bez sumnje sledi haotično rokanje po svemirskim skakavcima i bubamarama.

Ukoliko želite malo da opustite mozak u kvalitetnom napucavanju sa hordama protivnika, Hive Jump možda i nije loš izbor. Ali ukoliko ste raspoloženi za malo drugarskog, kooperativnog haosa, Hive Jump je bez sumnje za vas. Odličan grafički stil, pristojna zvučna podloga i tone akcije u četvoro, nikad ne mogu da iznevere.

AUTOR: Milan Živković

Igru za potrebe opisa ustupio Graphite Lab

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom 123. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Nakon izlaska veoma popularnog Stardew Valley, kako je vreme prolazilo, izašlo je dosta, najblaže rečeno, klonova ovog naslova. Ipak, My Time at Portia, kao jedan Kickstarter projekat koji je se pojavio krajem 2017. godine, pokušava da uvede neku inovaciju ili makar drugačiji pristup svemu. Na prvi pogled, ako zanemarimo drastičnu razliku u vizuelnom stilu, igra u svim ostalim segmentima deluje kao jedan SV klon, dok ipak to nije slučaj i uspeva da se otrgne malo od šablona koji je popularan indie hit postavio.

Prvenstveno, My Time at Portia vas postavlja u ulogu graditelja. Ne, vaša primarna uloga nije uzgajanje tone biljaka, mada možete se i time baviti. Ono što ovde ipak predstavlja veoma bitnu stavku jeste da ste vi bačeni u jedan, potencijalno post-apokaliptični, svet gde je većina čovečanstva zaboravila kako smo se pouništavali ratovima. Na vama je da preuzmete radionicu svog oca, dolazeći u maleni gradić zvan Portia i njegovu okolinu, te da povratite slavu vašeg oca kao najboljeg graditelja. Upoznaćete dosta likova, uglavnom meštana regiona u kojem obitavate, i primetiti da Portia ima jedan znatno više linearaniji stepen progresije. Igra poseduje glavni narativni zaplet, kroz koji ćete otključavati nove stvari za izgradnju, regione i nove mehanike, malo spuštajući iluziju sandbox elementa, koji je ipak postoji ako želite tako da igrate.

Ono što se da primetiti kod ove igre jeste njen veoma zanimljiv i zabavan pristup izgradnji određenih stvari. U dvorištu vaše radionice, posedovaćete takozvanu stanicu za sklapanje. U toj stanici kada unesete jednu od brojnih šema za izgradnju različitih stvari iz vaše knjižice, ispred vas će se iscrtati poluprovidan oblik te konstrukcije. Kako budete dodavali potrebne delove u vašu konstrukciju, tako će se i oni dodavati u „assembly station“, pa ćete imati veoma lep prikaz napretka u izgradnji vaših izuma. U jednom momentu gradićete stvari koje su velike kao neke zgrade, različite liftove, mostove, čak i automobil, sve to u cilju napretka Portia gradića i zadataka koje vam esnaf graditelja ili gradonačelnik zadaju.

Pored te glavne zanimacije, uživaćete i u skupljanju resursa, nečemu što može da nekom bude dosadno, ali ovde je jako lepo animirano, kao i rudarenju po lokalnim, opasnim ili ne tako strašnim rudnicima, u potrazi ne samo za mineralima, već i za relikvijama sveta pre ratova. Relikvije možete dati Crkvi Svetlosti, koja će ih rado uništiti kao oruđe zla i dati vam raznorazno semenje da posejete u svojoj bašti, dok imate i opciju otići u Istraživački centar koji će ih rado pretvoriti u šemu za izgradnju nečega korisnog (znatno bolja opcija). Igra poseduje i borbeni sistem, kao i sistem iskustvenih poena, koji su oba realizovana na nekom bazičnom nivou koji ipak nije nezadovoljavajuć i vrši svoju ulogu. Borba je realizovana kroz jednostavne a la Dark Souls roll pokrete i obične hack ’n’ slash udarce, pa ćete ipak imati zabavu donekle kod, nažalost ne tako velikog broja različitih borbenih instanci na mapi, dok iskustvene poene imate da ulažete u tri različite kategorije koje se bave borbom, sakupljanjem resursa i socijalnim interakcijama.

Portia uz sav ovaj, najblaže rečeno, masivan sadržaj, gde će vam prelazak glavne priče potrajati makar tridesetak pa i do pedeset sati, nudi i pregršt mini igara, te raznih sporednih questova i sitnih aktivnosti na kalendaru. Za prelazak svih sporednih questova uz glavnu priču koja će vam otključati samo ono najbitnije za izgradnju i od mehanika, trebaće vam makar osamdeset do sto sati, što je veoma impresivna količina sadržaja za ovako jedan indie studio koji izbacuje igru godinu dana nakon objavljivanja Early Accessa. Mini igara postoji oko desetak, uključujući stvari kao što su sparing, pikado, igranje lasom, poveži pet itd. Takođe, moći ćete da prelep krajolik, ne tako malog otvorenog sveta oko gradića, prelazite kako malim autobusima koje napravite, tako i na raznim konjima, lamama, pa čak i skoro najavljenom letećem prevoznom sredstvu.  I uz sve to dodajte i naravno pregršt opcija za dekoraciju vašeg parčeta zemlje, kuće i imanja generalno, od kojih čak i neki pružaju dodatak vašim sposobnostima kao što su health i energija.

Igra ima veoma specifičan stil koji nekako vuče na čudan miks Ghiblijevih filmova, Harvest Moon i Stardew Valley igara, sa čak i daškom Legend of Zelda fazona u svemu tome. Imaćete priliku da skakućete, jašete, letite, pričate i borite se po veoma lepo dizajniranom, osrednje velikom svetu oko vas. Igra poseduje nekoliko različitih okruženja, i dok su sva lepo dizajnirana i dalje ima nekih veoma čudnih mutnjikavih tekstura koje nekad iskoče tu i tamo. Boje nekad umeju biti bleđe nego što bi to bilo poželjno, ali se i dalje vizuelni stil igre ističe svojim nekako polovično slatkim i bezopasnim dizajnom, što može neke odbiti, jer deluje kao da je razvojni tim imao i mlađu populaciju u uvidu. Ipak, igra može biti nekad nešto mračnija, a sama priča, iako repetitivna u smislu da se od vas konkretno samo traži da gradite nove stvari i progresirate kroz istu, ipak daje dovoljno povoda da nastavite jer nije loše napisana.

Igra ne pati od bagova gotovo uopšte, sa pokojim sitnijim na nekim mestima, dok je optimizacija sasvim fino odrađena. Doduše, možda će predstaviti problem na nekim starijim mašinama, uprkos svom malo više simplističkom stilu. Takođe, Portia ipak može izmoriti neke i postati ponavljajuća igra, zbog svoje čudne crafting mehanike. Kako ćete morati da kuvate i topite i sečete različite minerale, drva i slično da biste kreirali resurse i delove potrebne za vaše konstrukcije, za sve to ćete morati da koristite različite testere, pećnice i druge radne stanice. Nažalost, pripremanje tih resursa u njima će potrajati veoma često satima, a ponekad i danima (in-game, naravno), zavisno koliko resursa obrađujete. Kako budete sve vaše resurse stavili na obradu, zateći ćete sebe bez mnogo toga interesantnog da radite osim mini igara i socijalnih interakcija, dok čekate da vreme prođe da biste mogli da pokupite obrađene materijale. Ovo postaje sve više i više izraženo kako igra odmiče, doduše kasnije ćete moći da nađete bolje oruđe za obradu koje će vam u nekoj meri smanjiti vreme čekanja.

Ipak, na kraju svega, My Time at Portia je jedan skriveni dragulj na Steamu već na samom startu 2019. godine, koji će vas definitivno oduševiti ako ste iole bili zadovoljni igrama kao što je Stardew Valley. Uz svoj originalni pristup nekim stvarima, prelepim 3D okruženjem i otvorenim svetom, kao i zanimljivim sistemom progresije, uprkos repetitivnim momentima, može pružiti masu i masu sati čiste zabave, uz fer cenu cenu za koju se nudi.

AUTOR: Nikola Aksentijević

Igru za potrebe opisa ustupio Team17

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom 123. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Ako ne verujete u ljubav na prvi pogled, bacite oko na Vane. Ukoliko ste imalo kao ja,  to će biti dovoljno za instant zaljubljivanje. Igra koja i nasumičnim kadrovima upija pažnju igrača svojim vizuelnim stilom i nejasnim, no intrigantnim postavkama sveta i priče, ne može biti obično parče interaktivnog softvera. U pitanju je umetnost.

Igru (nakon kratkog uvoda) počinjete u ulozi malene vrane koja se otiskuje u let iznad pustoši. Pejzaži i prostranstva u ruševinama, rađaju pitanja o istoriji sveta u kom ste se pronašli odmah nakon što dođete sebi od prvog vizuelnog utiska. Igra izgleda kao slika koja se rađa pred vama, a kojoj dodatnu dubinu daje pametno dozirana muzika i neverovatna audio režija.

Vane automatski asocira na kombinaciju igara kao što su Journey, Inside i ICO, ali vas momentalno baca u otvoren svet gde linearnost proizvodi jedino igračeva intuicija i tok misli. Jer let iznad pustoši, osim razmišljanja o misterioznom svetu, nema nikakvu svrhu, sve dok vam za oko ne zapadne prvi neobičan detalj u ogromnom sivilu.

Bez obzira na prostranost sveta, put kojim krenete uvek odaje osećaj nečega ispravnog, a jedinstvenog. A kompletan gejmplej bazira se na zagonetkama zasnovanim na interakciji sa okolinom i njenom manipulacijom. Malena vrana ubrzo dobija sposobnost da se pretvori u dečaka koji naravno ima još više mogućnosti za interakciju, ali samo pravilnom smenom dva oblika može se napredovati dalje.

Iako sam napomenuo da je grafika prava zvezda igre još u početku, bojim se da nisam uspeo dovoljno da opišem njenu lepotu. Osim što dizajn sveta budi radoznalost u svakome željnom avanture, svaki kadar izgleda kao vrhunac slikarske minijature. Šta reći osim da sam namirio sve svoje potrebe za kvalitetnim pozadinama desktopa, već u prvih sat vremena igranja…

Što dublje zalazite u igru, impresivniji je i način na koji se okolina ponaša. Nivoi će se bukvalno stvarati pred vašim stopama u maniru koji može da asocira samo na nasumično generisanje i lepotu haosa koji se pretvara u smisao. A ovako veličanstven doživljaj, naravno mora da povlači i nekoliko loših strana sa sobom…

Pod time, mislim prvenstveno na frejmrejt i bagovitost. Brzina izvođenja nekada uspe da padne i do manje od petnaest frejmova u sekundi dok kolizija sa okolinom često u potpunosti izneveri. U kombinaciji sa kamerom koja je ponekad preblizu a u drugim situacijama zaglavljena  u zidovima, metrima daleko, celo izvođenje može vrlo lako da se pretvori u pravi košmar za igrača perfekcionistu.

Čak i da niste perfekcionista, danas je frejmrejt i generalna ispoliranost igara jako važan faktor kada se govori o njihovom generalnom kvalitetu. Međutim, u ovom slučaju slobodno kažite da su mi vrane ispile mozak ali, to i nije toliko važno.

Svaki pad frejmrejta i teže kontrolisanje dešavanja na ekranu, u nezaobilaznoj kombinaciji sa fantastičnim zvukom i vizuelnim doživljajem, automatski me asocira na čarobnu dozu očaranosti koju su nekada igre donosile sa sobom. Tada nismo merili koliko frejmova se smeni u sekundi ili cepidlačili o kontrolisanju kamere koja prati protagonistu, već smo se samo divili neverovatnim inovacijama koje je igračka industrija bez ustručavanja izrađala.

Ovde su lošiji frejmrejt, kamera i kontrole za mene samo podsetnik da ni u životu ne može sve ići od ruke onako kako smo planirali. Ali da je bez obzira na sve to, život jedno prelepo iskustvo koje kao da prebrzo prolazi…

Jer ova igra se završava nakon možda tri sata igranja! Prekratko, dragi čitaoci. Ako bih prstom morao da uperim u tu jednu manu koja ovde ruši neverovatnu harmoniju, to je dužina igre koja kao da sputava da zaronimo još dublje u jedan neverovatno interesantan svet. Dužina zbog koje jedna igra ostaje nedorečena, a ujedno nekako i… neverovatnija.

U svom kratkom trajanju, Vane pruža dovoljno razloga da ga odigrate još koji put, barem u potrazi za stvarima koje ste možda propustili. Ukoliko vas lošije izvođenje, kamera, kontrole ili bagovi koji vas vraćaju na početak ne dokrajče u procesu igranja…

Sa druge strane, reći ću još jednom – ukoliko ste imalo kao ja, biće to ljubav na prvi, a i na poslednji pogled. Neobična igro, evo tebi osam. Zašto? Vrlo prosto. U srcu te nosam!

Da, ljubav je baš otrcana stvar…

AUTOR: Milan Živković

Igru za potrebe opisa ustupio Friend & Foe

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom 123. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Reći da je ova igra čudna je tek temelj opisa koji joj možemo dati, sve nadalje je samo nadogradnja na ovo i odlaženje u nove nivoe bizarnosti. No, ako ste se ikad zapitali kako bi Earthbound igra izgledala da je glavni lik odrasli hipster umesto malog klinca, onda ćete dobiti ideju šta vas ovde čeka.

Priča počinje relativno bezazleno. Diplomirani student Aleks se vraća u svoj rodni gradić po završenim studijima. Ima priliku da istraži šta se sve promenilo od kad ga nije bilo i naravno da pokupi listu obaveza i za kupovinu koju mu je majka ostavila. Na svom putu do prodavnice, on nailazi na čudnu mačku koja mu ukrade spisak i pobegne u staru napuštenu fabriku. Kako je vrlo bitno kupiti tačno sve  na listi i da ne bi slučajno nešto zaboravio (majka mora da se sluša, prim. urednika), Aleks kreće u poteru za malom životinjom i pošto uleti u lift u fabrici on naizgled završi u veoma otkačenom i čudnom svetu koji nema nikakvog smisla i razuma. Njegov do tada idilični život u malom gradu se naglo izvrće naopačke i on sam završava u centru opasnih natprirodnih pojava koje će zahvatiti grad. Pored njega, u ovoj bizarnoj avanturi će mu se pridružiti podjednako čudna skupina prijatelja, svako sa nekom svojom tajnom i viđenjem natprirodnih pojava.

Što se gejmpleja tiče, on varira od zanimljivog, možda čak inovativnog, pa do potpuno iritantnog i čak dosadno ponavljajućeg. YIIK sasvim opravdano dobija poređenja sa Earthbound igrom i takođe ćete se i ovde sukobljavati sa izuzetno jedinstvenim čudovištima, osim pacova i kosturskih glava naravno. Borba će se odvijati u poteznom stilu, no na to je dodata i pozamašna količina QTE elemenata, ili ti potrebe da se nešto brzo klikne, pomeri, tempira i slično, kako bi napad bio jači ili kako bi se odbranili od protivničkih napada. Za ovo ne bi bilo problema kad bi imali nekih ideja kako i šta funkcioniše pre nego što zapravo aktivirate neku sposobnost ili napad. Zbog nepostojanja nikakvog tutorijal moda, praktično nikakvih uputstava za to šta da radite i veoma brzog kretanja igre, često ćete biti uhvaćeni i zbunjeni u mestu, umesto da znate kako da izvedete ili izbegnete napad. Ovo će činiti bitke apsolutno nefer u početku, pogotovu ako niste iskusan igrač, ali kasnije, kad budete po hiljaditi put koristili isti napad, to će vremenom postati repetitivno i dosadno. Postoji opcija da se ubrza borba, ali to stvarno neće biti potrebno ili jednostavno ne treba ostaviti kontrolu kompjuteru uopšte.

RPG elemenata ima sasvim dovoljno i ponajviše se uzima baš iz tih starih retro igara, pa sve do dizajna samog menija, ali čak i ovde su uspeli da naprave kiks. Sistem za unapređivanje, odnosno levelovanje likova, jeste jedinstven i interesantan, ali oduzima apsolutno previše vremena i umesto da budete srećni kad skupite XP za sledeći nivo ovo će vam pasti kao jedan veoma iritantan i isuviše umarajući proces. Ukratko, za svaki nivo ćete morati da odete do telefona, uđete u Mind Dungeon, prođete jedna vrata, i onda u hodniku za svaki nivo ući u četvoro vrata, odabrati stat, onda opet ući da aktivirate i zaključate stat, pa tek onda pričati sa NPC likom i zavrisiti level up. Ako vas zbunjuje ovo što sam napisao, ne brinite, tako je i u igri. Kroz sve ovo je gomila nepotrebnog teksta i menija koje klikćete samo da što pre završite. Stvari koje izvlače gejmplej, bar malo, su interesantni likovi, njihove sposobnosti i možda najviše zagonetke koje se sa vremena na vreme pojave. Nijedna od zagonetki nije bila umobolno glupa niti iritantno preteška.

Grafika je sasvim solidno urađena u cell-shaded maniru i osim par grafičkih kikseva se dobro drži. Animacije su zabavne za gledanje pogotovu u borbi i tokom veoma minimalnih sinematika u igri. Jedine greške ovde su poneki delovi i objekti koji izgledaju previše realistično ili čak jesu samo ubačeni u krajolik i time kvare imerziju.

Zabrinjavajuće je ili pak zadivljujuće kolko je muzika dobro odrađena u igri, od repetativnih numera tokom šetanja po gradu ili zonama do borbenih sekvenci pa sve do raznih inspiracija koje uzima iz već postojećih pesama. Takođe je zabrinjavajuće kolko se u istoj mere glasovna gluma razlikuje i varira ne samo od lika do lika nego od pojedinih izgovorenih rečenica. Neki glasovni glumci i njihovi snimci zvuče profesionalno odrađeno, dok drugi zvuče ko da ih je neko snimao kući u sobi bez ikakve zvučne izolacije i sa mikrofonom od 100 dinara.

Većina glavnih mana je već pobrojana iznad ali mogli bi da dodamo i prebrz tekst, pogotovu pri borbama, gde se onda često izgubi pojam šta se dešava. Zatim kamera, koja je fiksna u jednom momentu, a u drugom pokušava da emulira Resident Evil statičnu kameru ili jednostavno podivlja i izgubi vas iz vidokruga. Priči i nekim elementima treba vremena da se zagreju i prikažu, kao na primer level up sistem koji se otključa tek nakon nekih 3-4 sata u igri.

YIIK, izgovara se kao Y-2-K, definitivno nije igra za sve, ali sa svojom relativno pristupačnom cenom, zanimljivim likovima, i nadasve bizarnom i otkačenom svetu, može biti interesantno iskustvo koje će zadovoljiti jedan prelaz igre. Ukoliko ste fan čudnih RPG igara, želite da vidite kako zapad pokušava da emulira JRPG ili pak imate priliku da pokupite ovo na nekoj rasprodaji ili paketu sa drugim igrama onda slobodno dajte šansu. Možda vam se ovaj grubi dragulj i svidi.

AUTOR: Stefan Mitov Radojičić

Igru za potrebe opisa ustupio Ysbryd Games

Martovski 124. broj časopisa Play!Zine možete preuzeti na ovom linku u PDF formatu.

Mala bara puna krokodila, to je bio ovaj februar iza nas. Ne znamo zašto, ali kao da su se svi utrkivali da ubace svoje velike hitove u ovom najružnijem mesecu godine, valjda zato što misle da svi sede kući tada, pa kao sigurno će igrati igre?

Elem, pojavio se još jedan looter shooter i za fanove to je još jedno razočarenje, još jedna nedorečena igra kojoj će verovatno trebati mesec i godine da stane na noge. Mislimo naravno na Anthem. To je ovog meseca bio i novi Far Cry, standardan ko i uvek, ne toliko loš koliko prosto – isti. Tu je i Metro Exodus koji je i pored silne drame oko toga što nije na Steamu, ipak na kraju uspeo da izbegne bes fanova jer je realno odlična igra pred nama, a sad ako vam se ne igra na Steamu… pa eto, i mi smo je igrali na PS4.

Što se nas tiče, mali mesec nas nije omeo da imamo preko 20 recenzija igara i u ovom broju, i pri svemu tome čak i proširimo broj za nekoliko novih rubrika! Tu je rubrika „Otkazano“ u kojoj ćemo pričati o igrama koje nikada nisu stigle da ugledaju svetlost dana zbog ovih ili onih razloga, jer je rad na njima prekinut. Svi smo mi nekada imali neke igre čiji smo razvoj pomno pratili i jedva čekali dan kada ćemo ih zaigrati, samo da bi saznali da od toga ništa.

Druga nova rubrika je nešto što smo se odavno pitali zašto nemamo ovo u časopisu? To je tako očigledna, a tako zabavna rubrika – top 10. Ovde ćemo svakog meseca razne kolege raditi razne njihove liste „Top 10“ stvari na teme koje nam god padnu na pamet, vezano za gejming naravno.

Pored ove dve nove rubrike, sledećeg meseca nam stiže još jedna, za koju ćete nam biti potrebni baš VI, dragi naš čitaoče. Ta rubrika će dati priliku našim fanovima da daju svoje mini recenzije nekih igara, još nismo smislili ime, ali nam se za sada sviđa Vox Populi (Glas naroda)!  Više informacija o tome kako da budete deo ove rubrike će uskoro biti objavljeno na našem sajtu.

Toliko za sada, ostavljamo vaš da uživate u stranicama našeg časopisa. Arivederči!

Martovski 124. broj časopisa Play!Zine možete preuzeti na ovom linku u PDF formatu

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom 123. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Mehanika slagalica u video-igrama u kojim morate da pogodite ili ponovite zadati redosled ili sekvencu, nije ništa novo. Šta onda kažete na kompletnu igru koja se zasniva samo na toj mehanici? Da, takva igra je upravo pred nama.

Left-Right: The Mansion, igra veoma simpatičnog vizuelnog stila, prati dečaka u svojoj potrazi za psom koji se izgubio jureći za lopticom, ispred jezive (i nesumnjivo uklete) velelepne rezidencije. Na dečaku je da savlada svoj strah i popne se na vrh ove vile, gde ga bez sumnje očekuje voljeni ljubimac kog su usamljeni duhovi kidnapovali.

Mehanika igre se zasniva na pogađanju kroz koja vrata bi dečak trebalo da prođe – leva ili desna. Ukoliko pogodite, prolazite uspešno do sledećeg izbora. A ukoliko pogrešite, vraćate se skroz na početak. Bez obzira koliko puta pogrešite, redosled vrata će uvek ostati isti tako da se sve zasniva na pamćenju redosleda.

Vrata ima dosta i svakim narednim spratom sve više, tako da igra može biti i prilično teška onima koji imaju problema sa kratkoročnim pamćenjem. Naravno, olovka i papir na kom biste beležili uspešan redosled, biće verovatno najsimpatičniji način za varanje koji ste pokušali u poslednjih sto godina. Ukoliko se odlučite na tako nešto, jel te.

Na kraju svakog sprata, očekuje vas borba protiv “kraljice” koja se i dalje zasniva na istoj mehanici samo što nema vrata i dosta kraće traje. A nakon što pređete kompletnu igru, otključava se “challenge mode” gde sebi postavljate vremenski limit od jedan, tri ili pet minuta, kako biste testirali koliko vrata možete uspešno proći u zadatom roku.

Takođe, otključava se i mod u kom se svi spratovi spajaju u jedan, za čije će prelaženje trebati mnogo više vremena (čitaj – papira, he-he). I nakon što sve ovo odradite, zaista nema više poente u igranju igre, osim da je možda prosledite drugaru i uživate dok se znoji testirajući sopstveno kratkoročno pamćenje…

Osim crtanolikog i jako dopadljivog grafičkog stila, ceo fazon ukletih kuća nikada ne dojadi (barem vašoj naivčini od autora), tako da ukoliko želite da prekratite sat vremena u iščekivanju trećeg nastavka Luigi’s Mansion, ovo i nije tako loš način.

Osim što predstavlja odličnu vežbu pamćenja, Left-Right me je propisno i nasmejao u par navrata. A i ko se ne bi nasmejao kada bi ga iza pogrešnih vrata dočekao uskršnji zeka koji grli šareno jaje i preteći šišti kao pobesnela mačka? Humoristički vrhunac.

Left-Right: The Mansion može trajati između pola sata (ako ste genijalac) i nekoliko sati (ukoliko igrate pod dejstvom alkohola), ali koliko god da vam “potraje”, osim prejednostvaljenosti i premalo varijacija, ovoj igri se ne može mnogo zameriti. Simpatična, jednostavna “šestica”, osim kad je iza vrata veštica. Brrrr…

AUTOR: Milan Živković

Igru za potrebe opisa ustupio Triple Boris

Ovaj tekst je originalno izašao u martovskom 124. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Nakon februara prebogatog hitovima, gde smo u jednom danu dobili čak 4 AAA naslova, stigao je i mart, a i u njemu nas očekuje dobra ponuda igara koji predvode The Division i Devil May Cry 5, ali i druge uzbudljive igre.

• Dead or Alive 6 – 1. mart – PC,PS4, Xbox One

Tabačina nikad dosta, pogotovu kada je Dead or Alive serijal u pitanju, a šesti deo donosi neke od prepoznatljivih elemenata u serijalu, dok su oni većini omiljeni “oslabljeni” od strane developera, mislimo na fiziku znate već čega. Team Ninja je pre svega produbio detalje u samom toku borbe tako da će šteta od udaraca biti vidljiva na borcima, a za specijalne momente postoji i slow-motion mehanika. Dead or Alive 6 će biti dosta lakši za one koji se prvi put susreći sa ovakvom igrom, i to zahvaljujući Fatal Rush sistemu, gde brzo pritiskanje jednog tastera povlači izvođenje kombo udaraca. Ova tabačina će na početku imati 26 dostupnih boraca, od toga 2 nova, a nakon izlaska očekujemo proširenje rostera.

• Left Alive – 5. mart – PC,PS4

Od legendarnih japanskih developera koji su radili na Armored Core, Metal Gear Solid, Xenoblade i mnogim drugim naslovima, u martu stiže Left Alive, akciona pucačina koja nas vodi u daleku i razornu 2127. godinu. Priču pratimo iz perspektive tri različita lika, i ona govori o preživljavanju u opasnom svetu u kojem vladaju mašine. Square Enix je poradio dosta na borbenom sistemu ove igre, pa je tako pred igračima izbor da li žele da ovladaju haosom i tako se izbore za svoje ciljeve, ili žele da se šunjaju i tiho pristupe preživljavanju u gradu Novo Slava.

• Devil May Cry 5 – 8. mart – PC,PS4, Xbox One

Nakon toliko dugo čekanja, Devil May Cry 5 konačno dolazi u naše ruke i to kao istinski nastavak četvorke. Igramo kao Nero, opaki lovac na demone koji kao alat svog zanata koristi mehaničku ruku i mač. Igra donosi različiti set karaktera koji će nas naterati ili da ih mrzimo ili obožavamo, a Capcom se potrudio da sve to bude na jednom visokom nivou. U Devil May Cry serijalu se sve vrti oko kombo poteza, pa tako petica poseduje posebni mod igranja u kojem možete samo vežbati kombo poteze i komadanje opakih demona.

• The Division 2 – 15. mart – PC,PS4, Xbox One

Zimom okovani Njujork je prošlost, vreme je da spasimo Vašington – poruka je The Division 2. Najnoviji deo u serijalu nas vodi na nešto otvorenije prostore za borbu sa ciljem povratka reda i mira u virusom pokoreni svet. Ali to je lakše reći nego učiniti, jer u razorenoj prestonici vrebaju razne pretnje, u vidu Crne Kljove, ogranizacije koja poseduje profesionalne vojnike i mehaničke napasti kako bi se osigurala da niko iz pokreta otpora ne preživi. The Division 2 poseduje raznovrsnu ponudu modova igranja za sve igrače, opsežnu kastomizaciju i dosta drugih novina u odnosu na original, a izbor između solo i multiplejer igranja je veoma lak.

• The Sinking City – 21. mart – PC,PS4, Xbox One

Još jedna igra nastala po uzoru na Lavkraftov genij uskoro dolazi na računare i konzole. U pitanju je The Sinking City studija Frogwares, akciona igra sa svetom otvorenim za istraživanje u kojem je prisutna gomila ljudi-riba. Ovaj naslov nas stavlja u ulogu privatnog detektiva sa zadatkom da otkrije šta se stvarno zbiva u tom malom gradiću. Radnja i estetika ove igre dosta podseća na Call of Cthulhu izdat pre par meseci, ali to nije. Glavni adut ove igre je replay value jer se svaki slučaj može rešiti na više načina, dok istovremeno pokušavate da ne poludite.

• Sekiro: Shadows Die Twice – 22. mart – PC,PS4, Xbox One

Koga je nasekirala izjava da nećemo više viđati nove Dark Souls igre, nije čuo za Sekiro Shadows Die Twice. U pitanju je Souls-like naslov koji dolazi pravo iz studija From Software, i vodi nas u feudalni Japanm ispunjen mitološkim bićima. Za preživljavanje u novonastalom haosu na raspolaganju imamo pre svega grappling hook oružje, koje značajno menja način na koji ćemo se kretati, ili bežati od protivnika, u igri. Ako ste zaboravili na torturu Dark Souls igara, Shadows Die Twice je savršena prilika da se podsetiti, i možda steknete neke nove traume.

• Generation Zero – 26. mart – PC, PS4

Kreatori čuvenih Just Cause igara, Avalanche Studios, su rešili da se oprobaju u nečem drugačijem što nosi naziv Generation Zero. Radi se o igri koja nas vodi u delić alternativne istorije, sa opasnim robotima koji slobodno šetaju širom Švedske 80-ih godina prošlog veka. Tragova drugih ljudi nema, već ste vi i vaši saborci jedino što je ostalo od čovečanstva. Cilj je preživeti kroz borbu i sakupljanje resursa dok pokušavate da odvijete klupko misterije. Generation Zero zahteva od vas da sa ostalim igračima sarađujete kako bi porazili jake neprijatelje ili rešili zadatak koji omogućava dalju progresiju.

• Tropico 6 29. mart – PC, PS4, Xbox One

El Presidente is here! U novom izdanju i spreman da ponovo raskošno vlada. Tropico 6 od nas traži da vodimo ogromni arhipelag, i da u njemu održavamo svoju vladavinu i gušimo potencijalne pobune stanovnika. Ostrva možemo povezivati gradnjom mostova, graditi razne velelepne građevine, kastomizovati palatu, a moguće je i pljačkati i napadati druge zemlje sveta. Kao ratni plen iz tih pohoda se može uzeti Kip Slobode, Ajfelov toranj, Sfinga i druga čuda svetske arhitekture i dovesti ih baš na arhipelag.

• Assassins Creed 3 Remastered – 29. mart – PC, PS4, Xbox One

Nismo baš oduševljeni što je Ubisoft odabrao da baš ovaj Assassin’s Creed dovede u remasterizovanom izdanju, radije bismo da vidimo neke ranije i daleko bolje naslove, ali šta je tu je. Za slučaj da ne znate, AC III nas vodi u Ameriku i period osnivanja Sjedinjenih Američkih Država, gde ćemo se mi opet umešati u tok istorije kako bi osigurali da sve teče po planu. Remaster izdanje donosi teksture visoke rezolucije, podršku za 4K rezoluciju, kao i mnoga poboljšanja. Zajedno sa Assassin’s Creed 3 dolazi i Liberation, i biće dostupni za kupovinu zasebno, dok ih oni koji poseduju AC Odyssey sezonsku propusnicu dobijaju besplatno.

• Yoshi’s Crafted World – 29. mart – Switch

Nintendo Switch je u prethodnim mesecima postao bogatiji za veliki broj igara i gotovo da je igračima teško ispratiti šta sve novo stiže. U martu sve očekuje Yoshi’s Crafted World, 2.5D platformer u kojem pratimo avanture čuvenog i svima drago Jošija. Nivoi zahtevaju dosta kreatovnosti od igrača kako bi se prešli, ali uz to serviraju dosta obojene zabave, bilo da igraju sami ili sa još jednim drugom putem deljenih Joy-Con kontrolera.